Konsolidaciju partijskog medijskog sistema koji kontroliše vladajuća SNS u velikoj meri je omogućio neuspešan proces privatizacije, a takav medijski sistem podrazumeva različite oblike nedozvoljenih pritisaka koji potiču od državnih zvaničnika, političara i drugih moćnika.
I Evropska komisija je u svom najnovijem izveštaju, koji je obuhvatio period od oktobra 2016. do februara 2018. godine, veoma jasno osudila pretnje, ugrožavanje i nasilje nad novinarima u Srbiji.
Krajem oktobra 2018. koalicija pet srpskih medijskih asocijacija prenela je međunarodnoj zajednici zabrinutost zbog situacije u medijima, a prema oceni tih udruženja porast pritisaka i nasilja direktno je povezan sa jačanjem vlasti predsednika Aleksandra Vučića, koji je bio ministar informisanja u vreme Slobodana Miloševića.
Izveštaj nezavisnih medijskih udruženja ukazuje da se u Srbiji javna sredstva netransparentno i proizvoljno dodeljuju provladinim medijima, da se nepoznati kandidati koji nemaju veze sa medijima često biraju u najuticajnije komisije, i da se pojedini najuticajniji izdavači i dalje ilegalno finansiraju na nivou vlade.
Fizički napadi na novinare samo su vrh ledenog brega. Alarmantno kršenje osnovnih načela slobode medija posebno je vidljivo u rastućem broju verbalnih pretnji, sve više slučajeva kontrole, administrativnog šikaniranja, napada na imovinu i pritisaka kroz sudske postupke i kršenja novinarskog etičkog kodeksa.
Primer je agencija Tanjug koja i dalje radi iako je još 2015. godine odlučeno da bude zatvorena, a koja je u međuvremenu postala „propagandno oruđe“ u vlasništvu države, iako je država zvanično odlučila da se povuče iz medija.
Istovremeno, administrativnim pritiskom, pristrasnim inspekcijama i drakonskim kaznama ugrožava se, uglavnom na lokalnom nivou, opstanak i nezavisnost medijskih kuća koje su poznate po svom kritičnom stavu, a primer su nedeljnik Vranjske, Kikindske novine i internet novine Južne vesti.
Dodatni razlog za brigu je i „vrlo upitna nezavisnost zvaničnog tela koje treba da garantuje slobodu izražavanja, Regulatornog tela za elektronske medije (REM)“ koje ne koristi svoje pravo da kažnjava kršenje zakona i ne objavljuje dokumente koji treba da obezbede transparentnost njegovog rada.
Pored toga, u Srbiji još nije na vidiku rešenje ubistava novinara Slavka Ćuruvije, Dade Vujasinović i Milana Pantića.
U svetlu evropske integracije Srbije, jedan od najznačajnijih nesklada imeđu retorike i akcije postoji u oblasti medijskih sloboda.
Zato se, uprkos obimnom procesu transformacije iniciranom posle pada Slobodana Miloševića, čini da se Srbija, u stvarnosti, nije dovoljno distancirala od ere državnih medija.
