EN* Za velike napore uložene u dobar početak saradnje sa medijima primer je Ministarstvo za rad zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja. Ovaj resor Vlade Srbije je, nakon što ga je preuzeo ministar Zoran Đorđević, unajmio i privatnu PR agenciju, pored stalnih saradnika i zaposlenih u ministarstvu.
Svi medijski saradnici ministarstva, i zaposleni i spoljni, zaista su se angažovali, organizovali konferencije za sve važne teme, pozivali medije, obećavali, pa čak i uspevali da dostave novinarima tražene odgovore, i to je trajalo čitavih nekoliko meseci, do prve ozbiljnije kritike na račun njihovog rada. A njihov rad platili su građani Srbije. I to bi bilo opravdano da su građani zauzvrat dobili transparentnu vlast, institucije koje su servis građana, koje donose odluke i propise u njihovu korist i poštuju njihove potrebe.
* Umesto toga, dobili su službenike u odbrani jednog ministra, koji su svoja vrata za medije zatvorili prvi put kada se postavilo pitanje o ministarskoj plati, kada se kritikovao zakon koji umesto da deli pravdu, deli i diskriminiše građane, kada se tražila odgovornost za smrt radnika na gradilištima…
* Prvi put je ovo ministarstvo i čovek na njegovom čelu dospelo pod lupu javnosti kada su učestvovali na prvomajskom protestu radnika, kada se neko zapitao – šta ministar radi tu, da li je došao da čuje probleme radnika ili i on protestuje i zbog čega i protiv čega.
Kada nijedno od ovih pitanja nije dobilo odgovor, kao ni ono kolika je ministarska plata, novinar Danasa nazvao je Zorana Đorđevića „tabu ministar“ u okviru rubrike „ličnost Danas“. Od tada je, stekli smo utisak, i komunikacija sa redakcijom Danasa za ovo ministarstvo „tabu“ tema. Posle toga su mnoga legitimna pitanja javnosti ostala „tabu“, kao što su recimo opravdane kritike na račun zakona o finansijskoj podršci porodici koji je izradilo ministarstvo rada.
Da zakon umesto podrške, zapravo diskriminiše majke i da ima mnogo nedostataka, priznale su čak i druge državne institucije a obećano je da će biti izmenjen. To se, međutim, do danas nije desilo. Kao što se tek sada, tačnije juče, najavljuje da počinje sa radom nacionalna SOS linija za žrtve porodičnog nasilja, iako su mediji u više navrata postavljali pitanje zašto država kasni sa sprovođenjem ove mere.
Najteže je bilo dobiti, pa uopšte i zatražiti, odgovore o odgovornosti za smrt neprijavljenih radnika na gradilištima u centru grada, zaposlenih na „projektima od nacionalnog značaja“, bezbednosti radnika ali i svih građana.
* Na postavljanje „teških“ pitanja tokom protekle godine još je zanimljivije reagovalo javno preduzeće „Novinska agencija Tanjug“, pravno nepostojeći medijski servis, ugašen uredbom Vlade Republike Srbije još 2015. godine koji i dan-danas, uz znanje pa i zaštitu iste te vlade, posluje i na tržištu prodaje svoje sadržaje.
* O poslovanju nepostojeće državne novinske agencije interesovali su se mnogi – uglavnom drugi mediji koji su direktno oštećeni nelojalnom konkurencijom koju država proizvodi finansirajući Tanjug. Interesovale su se za rad Tanjuga i druge državne institucije, uglavnom one prema kojima Tanjug ima neka od brojnih dugovanja, te moraju da smišljaju kako da ovaj novac naplate. Na pitanja novinara Danasa – koliko to ukupno i kojim državnim institucijama Tanjug duguje novca po osnovu raznih poreza i dažbina, državna novinska agencija ni dan-danas nije odgovorila. Ni posle zvaničnog zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, ni nakon što je Poverenik za informacije od javnog značaja naložio upravi Tanjuga da dostavi Danasu ove podatke, ni posle svih opomena, objavljivanja tekstova na ovu temu…
Uprava Tanjuga nije dostavila tražene informacije, u nekoliko navrata čak i sa izgovorom da ne znaju o čemu se radi i da pitanja nisu ni videli, ali zato su, s druge strane oni tražili informacije i koristili svoja prava. Umesto da izvrši rešenje Poverenika, nezavisne državne institucije i kontrolnog mehanizma, uprava Tanjuga odlučila je da od Poverenika zatraži informacije koliko je on novca uplatio drugim dvema, privatnim novinskim agencijama.
Čak ni kada su dobili odgovor da Poverenik nije davao novac njihovoj konkurenciji, oni nisu objasnili koliko Tanjug duguje svom osnivaču – državi. Ali i cela država oličena u Vladi Republike Srbije pokazala je u prethodnoj godini prilično ignorantski stav prema medijima osim kada treba pokazati kako su zadovoljni „slobodom medija“ i „nivoom demokratije“ u zemlji, kako je baš ove nedelje istakla predsednica Vlade Ana Brnabić.
* Svaki primer flagrantnog kršenja slobode govora i izražavanja i govora mržnje u medijskoj sferi, Vlada i njeni članovi su u ovoj godini koristili kao pokazatelj upravo suprotnog – tolerancije, demokratije i slobode. Slobode da svako radi šta hoće, mediji krše novinarski kodeks pa i osnovna ljudska prava i Ustav Srbije, a dokle god to nije usmereno protiv vlasti, dozvoljeno je.
A ako je i usmereno protiv političkih protivnika vlasti – bivalo je čak nagrađeno, i to pozamašnim iznosom budžetskog novca na nekom od sumnjivih medijskih konkursa koje je država sprovela. Tako su opet najveće cifre na konkursima za projektno sufinansiranje dobili prorežimski tabloidi i fantomske medijske organizacije, zahvaljujući lažnim stručnjacima kojih je bilo na sve strane, samo nije bilo odgovornih za zloupotrebe niti nadležnih za polaganje računa javnosti.
* Možda će u narednoj godini u tome pomoći spoljni saradnici, marketinški stručnjaci iz Instituta za globalne promene Tonija Blera, koje je putem konkursa Blerov institut zaposlio specijalno za saradnju sa Vladom Srbije.
Angažman o kome nijedan podatak do danas građani Srbije nisu dobili od svojih zvaničnika, osim uveravanja da se radi o volonterskom radu, humanitarnoj pomoći za koju se neće izdvojiti nijedan dinar iz budžeta, a sve zahvaljujući posrednim saznanjima i istraživanjima malobrojnih radoznalih novinara.
