ENNaravno, lakrdija koja nastane i koja se u različitim sferama kroz brojne afere ponavlja barem jednom mesečno otkriva bedu učesnika u političkom i javnom životu zemlje, koji su sebi priuštili zvučne titule lišene ikakvog sadržaja.
Povod za ovaj presek srpskog čemera je najnovija akcija protiv televizije osnovane od strane jednog od najkontroverznijih tajkuna, koji se drznuo da pomisli kako u novoj demokratskoj Srbiji više neće biti potrebno plaćati reket, preskakati preko živice, finansirati akademske titule za prazne i tašte likove i aminovati sve promašaje ljudi koji su želeli da se dokopaju kanabeta, a ne da menjaju sistem. Posledica loše procene je frontalni napad na jednu imperiju koji se nevešto krije iza pravne i krajnje selektivne države, a koji je kulminirao gašenjem BK televizije.
Osnovno pitanje koje ovde treba postaviti jeste: ko je odredio da mora biti baš pet stanica, zašto je stvoren nekompetentan organ kao što je RRA, koji se rukovodi nejasnim kriterijumima, zašto se mešaju „babe i žabe“ i čemu toliko straha od tržišta. Traženjem odgovora na ova pitanja nalazi se izlaz iz besmislene situacije u kojoj se našao srpski medijski prostor.
Prvo, sa sadašnjom tehnologijom postoji mogućnost da se na teritoriji jedne države vidi više od sedam TV stanica sa nacionalnom frekvencijom. Koliko treba da ih bude najbolje će odlučiti tržište, a ako se kao kriterijum uzme broj prijavljenih na konkurs, evidentno je da on nije neograničen. Odgovorna vlada bi ponudila na prodaju maksimalan broj nacionalnih frekvencija, jer tu leži najveći novac, a kao jedini kriterijum uzela bi koliko novca su TV stanice spremne da ponude. U ceni je sadržana i investiciona politika i produkcija i politika zapošljavanja i sve druge kategorije koje su nekompetentni članovi RRA pokušavali da spoje u sramnu odluku. Nakon prodaje koncesije TV stanice imale bi pravo da prodaju drugim TV stanicama koje bi želele da uđu u etar. Na taj način bi resursima uvek raspolagali oni koji su u stanju da ih najbolje koriste, odnosno TV program bi emitovale stanice koje najpribližnije odražavaju ukuse gledališta. Država tu ne bi imala išta da radi osim da zabrani delovanje stanicama koje bi pozivale na rušene ustavnog poretka zemlje. Tu se krije odgovor i na drugo pitanje, a ne u sintezi metafizike članova RRA.
Treće pitanje se odnosilo na pitanje uređivačke politike TV stanica. Kao i u mnogim sferama života, članovima RRA bilo je bitnije da li će Nole ostati na Košavi, potvrđujući bolesno licemerje da je erotika opasnija od scena masovnih egzekucija u terminima kada deca idu na spavanje. Navijačka politika BK prema PSS postala je veliki problem, iako to može biti problem samo za tu televiziju, jer pretvaranje TV kanala u servis jedne partije može samo da uništi njenu gledanost, što nije problem RRA. S druge strane, ako je to dobra politika, onda će se istina tražiti u poređenju programa navijačkih televizija, kakve su, na primer B92 i RTS. Na obe od njih postoje nepoželjne politike i nepoželjne osobe, samo što se sada umesto vrednosti Miloševićevih satrapa promovišu vrednosti novih cenzora koji se mogu podvesti pod termin nove partizanštine. Konačno, da novi partizani koji su bili gotovo socijalni slučajevi u vreme gerilske faze borbe za slobodu medija u najmanju ruku konzistentno rade na stvaranju novog jednoumlja svedoči i ksenofobičan pristup u tretiranju stranih TV stanica.
RRA kao istinski plod antitržišno orijentisane vlade i parlamenta pokazala je da ne zna ili neće da zna kako tržište funkcioniše i opredelila se da u ime građana Srbije odluči kakav TV program oni treba da gledaju. Posledica oslanjanja na arbitrarnu volju pojedinaca, umesto na neutralnu ocenu svih građana Srbije kroz delovanje tržišta može samo da produbi kako očigledno siromaštvo, tako i duhovnu bedu.
Aleksandar Stevanović
