EN A potom sebi i drugima napravio gradić na Mokroj gori. I Život i Dom ostali su „negde drugde“, čudniji od svakog filma. Ispovest Turkijana Redžepija, inače novinara Televizije Nišava, jedine romske televizije južno od Beograda, mogla bi biti ilustracija ovakvog lamenta.
– Izbegli smo sa Kosova i Metohije. Moj otac Muharem Redžepi, slepi mizičar i junak jednog (drugog) filma, majka, supruga, ja i naše četvoro dece, pobegli smo od rata još 1999. Cela porodica, nas osmoro, završili smo u izbegličkom centru u niškom hotelu Park. Ipak, moj prijatelj Huno Uka, čija porodica ima 18 duša, i moja familija, uspeli smo da kupimo dva placa u naselju Donji Komren, objasniću ti kasnije-kako. Placevi su bili mnogo jeftini, a mi mnogo naivni – govori Turkijan. – Tačno je da smo gradnju kuća počeli bez odgovarajuće dokumentacije, a samo zbog sticaja životnih okolnosti – nastavlja. „Nameravali smo da, u hodu, pribavimo sve što je potrebno. Odlučili smo da podignemo samo temelj i istovremeno pokrenemo postupak za legalizaciju započetog. Mislili smo, platićemo državi sve što treba, nema razloga da ne dobijemo sve papire.
„A onda je 12. septembra 2003. građevinska inspekcija gradske uprave u Nišu donela rešenje kojim nam nalaže rušenje temelja o našem trošku. Uložili smo žalbu Nišavskom okrugu, ali dugo, dugo nismo dobili nikakav odgovor. U očekivanju raspleta, na placu nismo ništa radili godinu dana. Samo smo ucrtali te naše temelje u katastarskoj službi“.
– Zahtev za legalizaciju objekata podneli smo 8. oktobra 2003. godine – priča dalje Turkijan .“Tada smo dobili i obaveštenje Uprave za planiranje i izgradnju grada Niša da je naša ‘legalizacija u toku’. Nekako u to vreme, 11. decembra 2003. godine, podneli smo i neophodni zahtev za izmenu GUP Upravi za planiranje i izgradnju grada Niša. Tokom 2004. godine, gradski funkcioner nadležan za urbanizam Miomir Pešić govorio nam je, radite, vi ste u postupku legalizacije, nećete imati problema. Izgledalo je da smo na dobrom putu’“.
„Ali“, nastavlja on, „juna 2005. godine, tridesetak meštana Donjeg Komrena napisalo je peticiju građevinskoj inspekciji, u kojoj navodi da će se samoorganizovati ukoliko inspekcija nešto ne preduzme u vezi sa našim kućama. Istovremeno su pisali i lokalnim Narodnim novinama o tome da smo počeli gradnju nedaleko od Crkve svetog Nikole, i to na mestu na kojem treba da bude zeleni pojas. Ja sam im javno odgovorio da to nije tačno. Imao sam u rukama obaveštenje Uprave za planiranje i izgradnju da su naše parcele na poljoprivrednom zemljištu“.
– Onda smo, te prošle godine, na kuću stavili ploču – kaže.“Na žalost, već malo kasnije, 15. novembra, stiglo nam je rešenje Nišavskog okruga da se odbija naša žalba na rešenje gradske građevinske inspekcije, ono iz 2003. kojim nam je naloženo rušenje temelja o našem trošku. Opet smo se žalili i Uprava za inspekcijske poslove je donela odluku da se rušenje odlaže za 90 dana, do 31. aprila ove godine. U obrazloženju je navela da je rešenje u našu, doduše, privremenu korist, doneto jer se ove godine očekuje izmena GUP, čime se, kako pišu, stvaraju uslovi za legalizaciju naših budućih kuća. Cenila je i preporuku Ministarstva za ljudska i manjinska prava SCG“.
– Opet je sve izgledalo bolje – nastavlja. „Pogotovu što je u to vreme i Zavod za urbanizam grada Niša doneo rešenje u kojem navodi da je za ovu godinu predviđena izrada novog GUP. U njemu je pisalo: naš osnovni stručni princip prilikom izrade novih urbanističkih planova je omogućavanje legalizacije bespravno podignutih objekata, tako da ćemo vašu parcelu kroz novi GUP verovatno planirati u okviru stambene zone individualnog stanovanja, koja se već nalazi u blizini vaših parcela“.
Odbijanje
– Međutim, već 5. maja ove godine dobijamo rešenje Uprave za planiranje i izgradnju da je naš zahtev za legalizaciju odbijen – čudi se Turkijan novom obrtu. „U obrazloženju piše da se naši placevi nalaze na poljoprivrednom zemljištu, i da je njegovo korišćenje u druge svrhe zabranjeno. Piše i da se legalizacija primenjuje samo na izgrađene objekte, a ne na temlje kuća, što nije mogao biti razlog za naše odbijanje, jer smo mi u međuvremenu stavili ploču. Još piše da mi nismo korisnici katastarske parcele, što, takođe, nije tačno. Ja sam iz katastarske službe ovih dana dobio i pismeni dokaz da je korisnik parcele upravo moj otac Muharem Redžepi. Naravno, žalićemo se i na ovo rešenje nadležne Uprave – objašnjava Turkijan.
„Paralelno sa našim pravnim bitkama“, naglašava on, „gradska opština Crveni krst, kojoj pripadaju naši placevi, pokrenula je humanitarni projekat Hitno pomozi. Bio je namenjen mojoj i porodici mog prijatelja. Projekat je krajem prošle godine dostavljen gradonačelniku, gradskom menadžeru, nadležnoj gradskoj Upravi, Ministarstvu za kapitalne investicije…“.
„U projektu piše da su Huno Uka i moj otac, kako je naglašeno – Romi muslimanske veroispovesti, kupili poljoprivredno zemljište u blizini Pravoslavne crkve. To mi je mnogo bolo oči. Ipak, verovao sam da je najvažniji apel za pomoć da naše porodice, izbegle sa Kosova, ponovo ne ostanu bez ičega. Potrebno je obezbediti 1,5 miliona dinara za nas, navedeno je u projektu. Novac potrošiti na kupovinu novih placeva, izradu projekata, kupovinu dela građevinskog materijala i prenos već ugrađenog do novih kuća, na drugom mestu. U potpisu je bio predsednik opštine Crveni krst (SRS) Dragan Bojković“.
„Ne sporimo da je postojala dobra volja da nam se pomogne. Ali, nesporno je i da nekim ljudima smeta što svoje kuće gradimo na stotinak metara od pravoslavne crkve i pravoslavng groblja. Mi, ljudi muslimanske veroispovesti. Ja sam rekao i gradskom menadžeru Vlastimiru Đokiću (SPS) da sam na Kosovu išao u srpsku školu, dodatno proučavao srpsku istoriju, zanima me. Kazao sam mu da sam morao da odem sa Kosova zbog rata. Pitao, od koga ovde treba da bežim?“.
„Ipak“, naglašava on, „kulminacija netrpeljivosti dogodila se na ovaj Uskrs. Pošto nam je gradski menadžer Đokić još jednom rekao da slobodno omalterišemo par soba i uvedemo struju kako bismo uselili porodice, počeli smo da radimo. Tad je došao predsednik Saveta građana Donjeg Komrena Novica Stanković. Pitao nas zašto smo puštali romsku muziku na Veliki petak i radili na Uskrs. Da li bismo to isto radili i na Bajram? Rekao da je jedva sprečio da nas ljudi linčuju. Kazao sam mu da su nam iz gradske vlasti rekli da gradimo, da bismo mogli da se smestimo, gori nam pod nogama, ne gledamo koji je dan, radili bismo i na Đurđevdan. Ali, on je kazao da tu ne možemo opstati, nemamo šta da tražimo“.
„Posle tog razgovora, već za 4. maj zakazano je rušenje naše, a za 5. maj prijateljeve kuće“, nastavlja. „Inspektori su tog dana došli sa policijom, naša porodica se zabarikadirala u spornoj kući, nismo hteli da izađemo, rekli smo rušite, i mi ćemo izginuti, to je sve što imamo. Predložio sam im da sačekaju obaveštenje gradskog menadžera Đokića, koji nam je još jednom obećao da će pokušati da nađe rešenje. Poslušali su me, otišli“.
– Nikada do sada nisam živeo u sredini koja me diskriminiše – dodaje on. „Na Kosovu mi to nisu radili ni Albanci, ni Srbi, ni Turci, do samog rata, ali to je nešto drugo. Sada se po prvi put u životu osećam i rasno i verski diskriminisan. Zbog toga sam gradskom menadžeru rekao da je bolje da grad, nekako, nađe mogućnost da nam isplati tih 1,5 miliona dinara za nove kuće. Ne želim da živim tamo gde smo nepoželjni, neću da rizikujem, dosta smo u životu trpeli“.
Podstanari
– Sada je ispalo da nemamo ni te dve omalterisane sobe – kaže on. „Živimo u romskoj mahali, privatno, plaćamo stanarinu, novca je sve manje, jedva za život. U Prištini nam je ostala kuća koju su uzurpirali pripadnici OVK. Od toga nema ništa. Izgleda da ćemo opet na ulicu, jer je u Nišu, sa pet hiljada nelegalizovanih objekata, baš naša kuća- problem“
– A tih 110 kvadrata i taj plac vode se na mog oca Muharema – završava priču Muharemov sin. „Zahvaljujući romologu Marselu Kortijadi, otac je dobio novac za snimanje CD sa romskom muzikom, inače, nagrađenom u Italiji. O ocu je nedavno snimljen i dokumentarac Muharem-muzika, oči života. Dobio je Gran pri Zlatni prosjak na festivalu u Slovačkoj. Govori o velikom optimizmu slepog muzičara uprkos tome što ga život nije štedeo. I sav taj novac koji je otac uspeo da zaradi, na svojoj muzici i oko nje, utrošili smo upravo za kupovinu placa i izgradnju kuće. Ali, opet, na pogrešnom mestu. E, a to ti je već život, i nema veze sa filmom“.
Zorica Miladinović
