ENIma i pravo da mu se ta informacija učini dostupnom, tako što će mu se omogućiti uvid u dokument koji je sadrži ili dati kopija tog dokumenta. Ovo je suština sadržine osnovnih odredaba našeg Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Najkraće, zakon polazi od toga da je, u načelu, svaka informacija o radu vlasti dostupna javnosti. On, naravno, predviđa i situacije kada se ostvarivanje tog prava može ograničiti, ali uvek uz uslov da se radi o sprečavanju teške štete po neki drugi interes, interes koji je u konkretnom slučaju pretežan u odnosu na interes javnosti da zna.
Očigledno je, bez obzira na neke evidentne nedostatke našeg zakona, da se zakonodavac opredelio za jednu vrlo demokratsku, liberalnu koncepciju slobode pristupa informacijama. Očigledno je i to da u zemlji, čija se „bezbednosna kultura“ decenijama razvijala u skladu sa sasvim drugačijim principima i u kojoj i dan danas ima bezbroj tema za ljude talenta Domanovića, Nušića i Kovačevića, ovakva koncepcija predstavlja nešto što mnogi izuzetno teško razumeju i još teže prihvataju.
Interesantno je da prava nisu zajamčena samo našim fizičkim i pravnim licima, već pod jednakim uslovima svima, bez obzira na državljanstvo, prebivalište, nacionalnu pripadnost ili bilo koje drugo slično svojstvo. Za konzervativce teško razumljivo, za realiste rešenje kakvo ćemo sve češće imati u našim zakonima. Uključivanje u evropske integracije smanjuje prostor za nacionalne rezervacije prava.
Naravno da ostvarivanje prava na pristup informacijama stranih lica sada, kada tek stvaramo početne uslove za ostvarivanje tog prava za naše građane, nema primaran značaj. Ipak, za mene je bilo vrlo interesantno kada će i pod kojim okolnostima neko strano lice da se pozove na prava koja mu zakon jemči. Ovih dana bio sam u prilici, i to dva puta, da se s tim sretnem. Okolnosti i efekti tih pokušaja ostvarivanja prava su različiti, i ohrabrujući i obeshrabrujući i, mislim, za javnost zanimljivi.
Slučaj prvi. Regionalna kancelarija Norveške narodne pomoći za jugoistočnu Evropu obratila se MUP-u Srbije, s pozivom na Zakon o slobodnom pristupu informacijama, tražeći informacije u vezi sa upotrebom kasetnih bombi tokom NATO napada na našu zemlju tokom 1999. godine. Interesuju ih svi podaci vezani za ovaj tip akcija, intervencije policije nakon napada kasetnim bombama, podaci o žrtvama (kao što je mala Milica Rakić iz Batajnice), kao i podaci o nesrećnim slučajevima do kojih je došlo kasnije, u mirnodopskim uslovima usled delovanja zaostalih neeksplodiranih kasetnih bombi. Dobili su, u zakonskom roku, sledeći odgovor: „Traženim podacima raspolaže Kriminalističko-tehnički centar Uprave kriminalističke policije, koji se nalazi u Beogradu, u Kneza Miloša 101. S obzirom na to da se radi o veoma obimnoj dokumentaciji, koja se, osim u papirnom, čuva i u elektronskom obliku, na 14 zip disketa, potrebno je da se, radi dogovora o načinu i terminu preuzimanja kopija dokumentacije, obratite načelniku KTC gospodinu Vladimiru Miomanoviću na tel…“
Korektno, odgovorno, u skladu sa zakonom i, razume se, ohrabrujuće.
Slučaj drugi. Vladimir Goridovec, sveštenik iz Belorusije, podneo je MUP-u Srbije zahtev za pristup informaciji od javnog značaja, kojim je zatražio podatke vezane za život Justina Popovića, u vidu arhivske građe.
Odgovor: „Nakon izvršenih provera, utvrđeno je da MUP Srbije ne raspolaže traženom dokumentacijom, te da je zahtev prosledilo Povereniku za informacije od javnog značaja, čija će se stručna služba postarati da utvrdi da li i ko poseduje tražene informacije.“ Zahtev je, zaista, u skladu sa zakonom, prosleđen Povereniku, uz obaveštenje da se tražena građa, ukoliko postoji, nalazi u arhivi Bezbednosno-informativne agencije ili u Arhivu Srbije.
Korektno, odgovorno, u skladu sa zakonom, i, do tog trenutka, ohrabrujuće.
Pre nešto više od mesec dana Poverenik je zahtev prosledio BIA, tražeći da postupe po zahtevu, odnosno da ga obaveste u slučaju da traženim podacima ne raspolažu. Izostao je bilo kakav odgovor.
Šteta, bez obzira šta je u osnovi ovakvog postupanja, odnosno nepostupanja. Jer, svi, koji vrše javne poslove, morali bi da znaju kakav je značaj primene prava. Kad jedna država donese novi zakon i u pravni poredak unese nova prava i obaveze, najveću obavezu stvara upravo za sebe. Mora da zaista obezbedi ostvarivanje onog što je u zakonu propisano. U protivnom, pre ili kasnije drugi počnu da je shvataju kao neozbiljnu, što je za bilo koju državu loše i opasno.
Ni kao Povereniku za informacije, ni kao građaninu ove zemlje, nimalo mi se ne dopada to da otac Goridovec, beloruski pop, veruje u ozbiljnost zakona moje zemlje, a da neki naši državni organi u isto ne veruju.
Poverenik za informacije
