ENU trenutku nastanka ovog teksta (dan po prispeću kineskih vakcina) tri su teme medijski goruće kada je o pandemiji korona virusa reč: velika smrtnost zdravstvenih radnika, nabavka vakcina protiv kovida-19 i poslednja, koja je prisutna od početka pandemije – loša komunikacija nadležnih sa javnošću. Poslednji skandal u nizu je izjava člana Kriznog štaba dr Predraga Kona o tome kako su se lekari zaražavali na pauzama za kafu. Dr Kon jeste pomenuo da je zabeležen jedan takav slučaj, objašnjavao svoju spornu rečenicu (“izuzetno je malo verovatno da se neko od preminulih lekara baš na taj način zarazio”, naveo je u Fejsbuk objavi), ali u narednim danima agonija se nastavila i dobila nekoliko rukavaca. Jedan od njih jeste bes zdravstvenih radnika iz crvenih zona koji je Kon navukao na sebe. To što se u medijima pojavilo, izašlo je kako je izašlo, donekle je razjašnjeno, ali natrag više nema. Izmoreni, preplašeni i namučeni lekari su ljuti.
Drugi rukavac je gostovanje lekara Radeta Panića i Dejana Žujovića u emisiji 360 stepeni na Televiziji N1. Jedanaest meseci od početka pandemije, kao da je javnost prvi put čula koliko je strašan život lekara u kovid bolnicama, koliko su nezaštićeni i koliko ni činjenica da su i sami na dužnosti u kovid sistemu ne znači ništa ako neko njihov oboli u trenutku kada medicinskog osoblja i mesta u zdravstvenim ustanovama jednostavno nema. Rekosmo, kao da je prvi put da javnost to čuje. A zapravo nije.
Mediji su, doduše samo oni nezavisni, a samim tim sa manjim dometom, dali sve od sebe da javnost stekne celokupnu sliku, da se sazna što više informacija o epidemiji koje neupitno jesu od javnog interesa. U ovakvoj situaciji, za razliku od brojnih drugih, nema potrebe objašnjavati šta je javni interes – u pitanju su zdravlje svih građana i njihovi životi. Trebalo bi da je jednostavno, ali nije. Da zlo bude veće, na kritike doktora Panića i Žujovića, Predrag Kon odgovara kritikom da njih dvojica stvari posmatraju jednostrano. Umesno je pitati se kako drugačije jedan anesteziolog i jedan pulmolog, obojica skoro godinu dana u skafanderima, mogu da gledaju na stvari, osim kroz taj vizir koji ne smeju da skinu satima i kroz koji šolja kafe ne može da prođe.
Obrazac loše komunikacije u trouglu vlast-lekari-građani ponavlja se još jednom, i kao da oni u čijim je rukama najveća odgovornost ništa nisu naučili za ovih godinu dana. Da li nisu mogli ili nisu hteli, najvažnije je pitanje koje nas čeka kad pandemija prođe. Zato je važno zapamtiti sve.
Kako smo voleli Krizni štab
Na samom početku epidemije dogodio se mnogo puta prepričani skandal sa konferencijom za novinare na kojoj je dr Branimir Nestorović pomenuo „smešan virus“ i pozvao žene da idu u šoping u Milano (virus još nije bio stigao do Srbije, ali Lombardija je već grcala pod težinom broja zaraženih). Ta konferencija je mnogo puta pomenuta, ali retko se sećamo smrtno ozbiljnog lica Predraga Kona i njegovog obraćanja javnosti kao jedinog ozbiljnog.
Nešto kasnije, kao zaštitna lica Kriznog štaba pojavljuju se dr Darija Kisić-Tepavčević i zamenica direktora Infektivne klinike Kliničkog centra Ivana Milošević, kao najodmereniji i, u obraćanju javnosti, najjasniji ljudi iz Štaba. Paralelno, političari, na čelu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, uz zdušnu pomoć premijerke Ane Brnabić, ministra zdravlja dr Zlatibora Lončara i pokrajinskog sekretara za zdravstvo dr Zorana Gojkovića, u javnim nastupima stvaraju konfuziju i izazivaju strah kod građana. U tim momentima, izgleda, ključna je trebalo da bude smirenost i odmerenost, kako ne bi došlo do panike kod građana. Baš zato, budimo iskreni, troje pomenutih – Kon, Kisić-Tepavčević i Milošević – bili su miljenici javnosti.
Ako ništa drugo, bar smo razumeli šta nam govore. Istine radi, u tom periodu, a reč je o kraju marta 2020, već se dalo naslutiti u kom pravcu bi stvari mogle da odu. Na svako novinarsko pitanje o broju zaraženih zdravstvenih radnika, odgovor je glasio da se niko od njih nije zarazio na radnom mestu, da su se zarazili u privatnom životu, pominjala su se zimovanja… Danas, iako ništa još nije istraženo ni dovoljno dokazano, teško da još ima nekoga ko veruje da su zdravstveni radnici na samom početku imali zaštitnu opremu i da je te opreme bilo u dovoljnim količinama.
Tako je govorio dr Stevanović
Prva veća nelagoda na relaciji Krizni štab-građani dogodila se 31. marta na redovnoj konferenciji za novinare Kriznog štaba. Dr Goran Stevanović, direktor Infektivne klinike Kliničkog centra Srbije izgovorio je: „Danas je najgori dan za Srbiju, imamo sedam preminulih i 115 zaraženih, ukupno 23 smrtna slučaja uzrokovana kovidom-19. Najgori dan za Srbiju, a bojim se da nije najgori u budućnosti, čekaju nas još gori dani. Ovo je rezultat nepoštovanja mera, preporuka koje smo davali, molili i kumili. Ako nastavimo ovako neodgovorno da se ponašamo prema sebi i prema drugima, nama se zaista bliži scenario Italije i Španije. Olako smo shvatili opasnosti od ove bolesti, i dalje se intenzivno družimo, i dalje ne poštujemo neophodne mere samoizolacije i distanciranja. Ako nastavimo tako da se ponašamo, ne postoji zdravstveni sistem koji će uspeti da kompenzuje ovoliki broj obolelih. Imaćemo scenario iz Italije i Španije i nećemo moći da pomognemo našim građanima. Bojim se da će u perspektivi biti još gore i to je sve što imam da vam kažem.“ Stevanović je demonstrativno ustao i izašao iz sale, a sa njim i Kon i Kisić-Tepavčević. Potez bi možda bio razumljiv da se iste večeri Kon nije pojavio u studiju Televizije Pink.
Suštinu problema sažela je, postavljajući narednog dana pitanje Predragu Konu, novinarka N1 Žaklina Tatalović, koja je pitala da li je u redu napustiti konferenciju koju verovatno gledaju svi građani, ostati im dužan odgovore, a onda uveče otići na privatnu televiziju i gostovati. Dobila je odgovor da se radilo o solidarnosti sa dr Stevanovićem. Taj odgovor bio je naprosto nedovoljan, nejasan i grub. Nešto više od mesec dana kasnije, u Srbiji je ukinuto vanredno stanje, Krizni štab je nestao iz javnosti, a koliko znamo, nije ni zasedao. Srbija se zaokupila parlamentarnim i lokalnim izborima. Nošenje maski i držanje fizičke distance bili su stvar ličnog izbora.
Već početkom juna, kada je građanima uveliko bilo omogućeno PCR testiranje na lični zahtev po ceni od 6.000 dinara, pojavljuju se naznake da se sprema neko veliko zlo. Naprasno nema PCR testova na lični zahtev, građanima koji su ih platili testiranje se zakazuje za tri nedelje od dana plaćanja, uznemireni roditelji studenata zovu novinare tvrdeći da su im deca u gradovima koji su univerzitetski centri zaražena, ne samo u studentskim domovima, već i po iznajmljenim stanovima, da ih iz Studentske poliklinike vraćaju kući ako nemaju temperaturu višu od 38 stepeni duže od tri dana.
“Prema zvaničnim podacima”
Krajem juna, događa se medijska eksplozija: Balkanska istraživačka mreža (BIRN) objavljuje tekst sa vrlo ubedljivim tvrdnjama da je u prvom talasu epidemije bilo manipulisanja brojem zaraženih i umrlih od kovida i da su pravi brojevi daleko veći od prikazanih. Komunikacijske veštine vlasti i Kriznog štaba opet nisu blistave. Sva se pažnja usmerava na broj preminulih, uz dominantnu tezu da nije svako sa kovidom nužno umro od kovida. Činjenicu da u Birnovom tekstu imamo tabele koje izazivaju sumnju i oko broja inficiranih svi zanemaruju. Krizni štab nepovratno gubi poverenje građana i od tog momenta do danas, to je poverenje u stalnom padu. Stiže drugi talas epidemije, u narodu poznat i kao „drugi pik prvog talasa“. U kovid sistem se vraćaju bolnice, ubacuju se nove koje ranije u njemu nisu bile.
Po Srbiji dolazi do ozbiljnih nestašica PCR testova, Novi Pazar, Tutin i Sjenica prolaze kroz kolektivni košmar koji vlasti uporno negiraju. Kada je reč o stvarima koje moramo da upamtimo za „kad prođe“, uzroci za nestašicu testova i kolaps zdravstvenog sistema na jugu Srbije moraju da budu u prvih pet stvari koje treba istražiti. Zajedno sa sumnjom u sposobnost Kriznog štaba koju javnost ima i sada, od tog trenutka do danas, ostala nam je i formulacija „prema zvaničnim podacima“, kada izveštavamo o broju zaraženih, hospitalizovanih, preminulih…
Ta bi formulacija na nekom drugom mestu, u neko drugo vreme značila da je informacija pouzdana i proverena. Ovde je pervertirala u nepouzdano i neprovereno. Tračak nade pojavio se u pojavi Inicijative “Ujedinjeni protiv kovida“ koju čine lekari, ali njihove kolege iz Štaba od prvog dana su činile sve da ih diskredituju. Paradoksalno, svaka izjava kojom su omalovažavani ohrabrivala je još i još lekara da se ovoj inicijativi pridruže.
Mere objašnjene nasiljem
Još jedna stvar koju smo zaboravili jeste igranje sa živcima građana koje je počelo u junu i još traje. Nakon „predizborne pauze“, Krizni štab se sastajao, režimski mediji su dizali tenziju najavljujući tobožnje nove mere, a sednice su završavane uvek istim zaključkom: maska i distanca. Više se ne sećamo, zapravo, koliko dugo za ovih gotovo godinu dana mi nismo imali nikakve obavezujuće mere, ni koliko su čak i one postojeće siledžijski nametane, umesto da se građanima objasni zašto je to obavezno, važno i, najbitnije – za dobrobit svih.
Kulminacija igranja sa već istanjenim nervima građana Srbije došla je u julu kada je predsednik Srbije najavio nov policijski čas, trigerujući masovnu traumu koju su stanovnici Srbije navukli tokom proleća. Rezultat su bili protesti ispred Doma Narodne skupštine, tone bačenog suzavca, policijska brutalnost kakvu dugo nismo videli… I to dodati na spisak stvari koje treba ispitati „kad ovo prođe“, šta god „ovo“ bilo – pandemija ili pad aktuelnog režima.
U analizi političkog i društvenog segmenta pandemije kovida-19 u Srbiji važno je napomenuti da se sve do sada opisano događalo u momentima kada niko nije znao da će biti samo još gore. To nije greh, samo po sebi, ali oni na čijim je plećima odbrana zemlje od virusa, kako nedavno reče Predrag Kon, dužni su da u odluke koje donose ukalkulišu i rizik od još većeg i goreg talasa zaražavanja. Pa da se tim povodom podsetimo „zvaničnih podataka“. Krajem oktobra, tačnije, 27. oktobra, Srbija je prešla psihološku granicu od 1.000 zaraženih u danu. Mesec dana kasnije, početkom decembra, stižemo do 8.000 novoobolelih dnevno.
Decembar je, figurativno, bio malopre, a mi smo već zaboravili taj pik, pa sadašnjih 1.000 – 2.000 dnevno posmatramo kao dobru vest. Istu brojku koja je krajem oktobra donela opštu paniku u društvu. Krajem leta dobili smo parlament i, konačno, izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Virus SARS-CoV-2 i bolest koju izaziva – kovid-19, konačno su uneti u zakon. Konačno znamo ko je nadležan za donošenje mera, ko za sprovođenje, a ko za sankcije za one koji mere ne poštuju. Tužna je, međutim, činjenica da je tek izmenama tog zakona Krizni štab, isti onaj koji nam od februara kroji sudbinu, postao legalan i legitiman. Zašto je tako bilo, još jedno je od pitanja na koje nemamo odgovor.
Dramaturgija krize
Razlika u odnosu na druga do sad nabrojana pitanja jeste u tome što smo iz izjava premijerke Ane Brnabić, inače šefice Kriznog štaba, često mogli da steknemo utisak da možda nije ni pročitala ni staru verziju zakona, jer je čak i po toj verziji zakona sve moglo da se izvede normalno, a ne dekretom vlade za koji smo saznali u julu, a u kom nam je saopšteno da je Krizni štab formiran još u februaru.
No, izmene Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, iako kasno donete, na mestu su i korisne su. Problem je nastao na drugoj strani, naime, idila između političkog i medicinskog dela Kriznog štaba počela je da puca krajem prošle godine. Mi, građani, isprva nismo ni znali za tu podelu. Saznali smo iz medijskih nastupa medicinskog dela štaba, kada su se od nekih odluka ograđivali, jer su donete iz ekonomskih razloga, a na štetu javnog zdravlja. Konkretno, dr Srđa Janković, gostujući na TV N1, rekao je da je odluka o radnom vremenu ugostiteljskih objekata (produženje u odnosu na prethodno donete mere) doneta na zahtev zamenika gradonačelnika Beograda Gorana Vesića i Privredne komore Srbije.
Otkud Goran Vesić u Kriznom štabu – moraćemo da saznamo kad prođe epidemija, jer smo uprkos svim novinarskim naporima ostali uskraćeni za odgovore. Paralelnom montažom, bez jakog dramaturškog obrazloženja, Srbija je novu vladu dobila puna četiri meseca nakon izbora. Dolaskom Darije Kisić-Tepavčević na mesto ministarke za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja izbrisana je ionako mrljava granica između struke i politike, ako je ikada i postojala.
Karikatura: Nikola Kostandinović
