ENTom prilikom, Nebojša Bugarinović je rekao:
Poštovano porodico Slavka Ćuruvije, njegovi prijatelji, koleginice i kolege,
Već punih šest godina se na ovaj dan sastajemo tužnim i strašnim povodom na mestu gde je ubijen Slavko Ćuruvija, kako bi odali poštu novinaru koji je na oltar naše profesije dao najviše što je imao i mogao da da – život. Okupljamo se ovde da pokažemo da ga nismo zaboravili, ali i da još jednom uputimo poruku državnim organima da nećemo prestati da ih podsećamo na njihove obaveze i obećanja.
Užasna i opasna poruka se odašilje Srbiji činjenicom da punih šest godina ne znamo ko su naručioci i počionici ovog zločina – iako slutimo – kao što ni nakon četiri godine ne znamo ko su ubice Milana Pantića. Ta poruka glasi da se u našoj zemlji može nekažnjeno ubijati one koji hrabro i odgovorno rade svoj posao. O kakvoj slobodi javne reči, o kakvom analitičkom novinarstvu možemo govoriti u situaciji kada znamo da se ubice slobodno kreću oko nas?
Nezavisno udruženje novinara Srbije je prošle jeseni započelo akciju „Obećali ste – ispunite obećanje“ permanentnog podsećanja onih koji su zaduženi da pronađu ubice da svoj posao moraju raditi, bez obzira što je od zločina prošlo šest godina. I, moram reći, rezultati nisu bogzna kakvi. Saznali smo ime jednog od navodnih počinilaca koji više nije među živima i ništa više.
To govori da u Srbiji i dalje postoji efikasna zavera ćutanja među onima koji su krojili njenu sudbinu u poslednje dve decenije. To, takođe, ukazuje i na činjenicu da se neki od onih koji znaju istinu nalaze i dalje u državnim institucijama i da efikasno blokiraju istragu. Međutim, to nas, Slavkove kolege, neće sprečiti da zahtevamo istinu.
Slavko Ćuruvija je bio hrabar i ponosan čovek i svoj život je položio na oltar slobode i demokratije. I to nije fraza. To je putokaz svima koji žele da se bore za novinarstvo kao dostojanstvenu i poštovanu profesiju. I mi ćemo do istine doći, kad-tad.
