ENU poslednje tri godine vrlo često sam slušao kako je novinarstvo u Srbiji ugroženo i kako je situacija i gora nego u vreme Slobodana Miloševića. Bio sam u čudu zbog toga, jer sam ubeđen da se nijedne novine i nijedan program u Srbiji ne uređuju iz bilo čijeg državnog kabineta, kaže Dragan Kojadinović, ministar kulture i medija u Vladi Srbije, koji je kao gost naše redakcije odgovarao na pitanja urednika i novinara „Blica“.
Šta je za vas kao resornog ministra najveći problem u sferi informisanja kod nas?
– Mislim da novinari, urednici i glavni urednici ne koriste priliku koju sada imaju, da se oslobode i rade po svojoj savesti. Kao što sam već rekao, novine i radio i TV programi ne uređuju se iz državnih kabineta, ali čitajući novine, primećujem ili osećam da se vrše pritisci iz raznih drugih centara moći koji su neformalni, možda i nepoznati. Zameram takođe što se u svim dnevnim novinama nalazi 80-90 odsto istih vesti. Retko se može naići na vest koja počinje sa „kako mi saznajemo „. Čitam sve dnevne novine i retki svetli primeri su „Blic“, „Politika“, „Večernje novosti“ i „Glas javnosti“, a ostali kao da kopiraju jedni druge i kao da im se novine uređuju iz istog centra.
Ko je kriv za loše stanje u našem novinarstvu? Novinari ili urednici?
– Manje su krivi novinari, neposredni proizvođači. Jer i dalje ima urednika i glavnih urednika koji imaju neke obaveze iz prošlosti. Vlasnici listova treba da se oslobađaju takvih ljudi i smatram da je sada vreme da se ta prilika iskoristi i da mediji budu potpuno svoji.
Vlast, pokazalo se protekle nedelje prilikom proglašenja novog Ustava, zna i da se bahato ponaša prema novinarima, jer im nije bilo dozvoljeno da uđu u skupštinsku salu. Da li je o tome razgovarano na Vladi?
– Nije o tome pričano, ali meni nije jasno zašto se to dogodilo. Proglašenje Ustava jeste istorijski čin, novinarima je tu bilo mesto. Jesmo imali mnoge zvanice, članove diplomatskog kora i mnoge goste, ali bilo je mesta za sve, posebno za novinare. Onaj koji je doneo takvu odluku, načinio je veliku grešku. Verovatno neko iz protokola. Ne verujem da je premijer Koštunica to odlučio, jer se nikad za ove tri godine nije bežalo od novinara.
Dokle se stiglo sa privatizacijom medija i kako taj posao ide?
– Stiglo se dotle da su probijeni svi zakonski rokovi kada su u pitanju pisani mediji. Prema tumačenju Agencije za privatizaciju koja je nadležna kada je privatizacija u pitanju, svi oni koji su započeli privatizaciju do 30. aprila mogu taj proces da nastave. U stvari, namera zakonodavca i nije bila da se mediji gase nego da se jednostavno privatizuju, da se ta vlasnička transformacija izvrši u razumnim i prihvatljivim rokovima, tako da je to pri samom kraju. Mislim da još desetak redakcija treba da se privatizuje. To je sada više u nadležnosti ministra privrede i Agencije za privatizaciju.
RRA i vi različito ste videli postupak dodele frekvencija elektronskim medijima.
– To je tako i ostalo. Mi nismo iznosili svoja osećanja i svoje kategorije koje se nemerljive i koje nisu i egzaktne. Samo smo gledali da li se poštuje zakon ili ne. Mi smo kao Ministarstvo za medije dužni da ukažemo na nepoštovanje zakona. Smatramo da su naše primedbe bile opravdane i da će one možda jednog dana poslužiti da se neke odluke Saveta Radiodifuzne agencije ponište. Posao oko dodele frekvencija nije do kraja dobro urađen. Ubeđen sam da će to kad-tad morati da se vrati na dnevni red i da će mnogi, ili neki od onih koji su ko zna iz kakvih razloga dobili frekvencije, sve što sada investiraju morati da bace u vodu. Tako će se ispostaviti da je to najveća šteta za njih i da su zapravo oni najviše obmanuti.
Iz podataka iznetih pre nekoliko dana vidi se da se Zakon o oglašavanju krši preko svake mere. Kako to komentarišete?
– Često se teorija i praksa razilaze, i to drastično. Generalno ne mogu se prepisivati zakoni iz zemalja koje su daleko ispred nas u razvoju privrede, trgovine i tržišnih principa. Ukratko, Zakon o oglašavanju je odličan, ali nije za naše marketinške prilike i privredu. Na Si-En-Enu, recimo, nema mnogo reklama, ali su one skupe. Tamo sekunda ima takvu cenu da se takav zakon može poštovati. Kod nas je drugačije. Takav zakon se ovde ne može ispoštovati i preživeti na tržištu. Ne kažem da ga zato treba kršiti, ali potrebno je još četiri, pet godina za oporavak privrede pa da zakon može da se primenjuje.
Da li se znaju kriterijumi ko će imati pravo na tzv. nacionalnu penziju?
– Osnovni kriterijumi se znaju, a definitivni će biti utvrđeni kada Vlada na naš predlog i predlog strukovnih udruženja formira komisiju koja će biti zadužena za utvrđivanje tih kriterijuma. Međutim, ni tu komisiju nije lako formirati.
Kada će biti završena rekonstrukcija Narodnog muzeja u Beogradu?
– Prema nekim idejnim projektima, trebalo bi za četiri godine, ali ja mislim da je objektivnije očekivati da to bude završeno za nekih šest, sedam godina, da bi se uradilo kako treba. Sada se oprema jedan veliki depo po svetskim standardima za umetničko blago muzeja.
Šta je urađeno na sanaciji Hilandara? Da li je rešen spor između naših i grčkih zaštitara oko nadležnosti?
– Nikada tu nije ni bilo spora. Država i naši eksperti imaju dobru saradnju sa grčkim ekspertima. Bilo je sukoba u mišljenjima arheologa i građevinara. Arheolozi su smatrali da kada se desi takva velika nesreća, prvo oni treba da ispitaju šta se nalazi ispod površine zemlje, a građevinari da što pre krenu sa rekonstrukcijom i građenjem na delu koji se vidi. Voleo bih da radovi idu brže, ali stručnjaci kažu da je to zadovoljavajući tempo i da su mnoge stvari završene, kao što je senara, zatim jedan objekat van zidina koji može da primi putnike namernike. Novac nije problem.
Radenka Marković
Ivana Cvetković
