EN Beogradski TV servis građana, čije osnivanje je planirano bez novosadske ispostave i, već odavno, bez prištinskog studija u svom okviru – uz „Kulturni nokaut“ u kome jedan Teofil Pančić izjavi kako „sutra da nestane ćirilice, ne bi se Srbima ništa dogodilo“ – a da na to niko u RTS-u ne reaguje, sam sebe isključuje iz statusa „nacionalne televizije“. Zato bi „obavezna pretplata“ bila čisto obnavljanje šikaniranja i pljačke naroda ove države.
Za takozvanu, nesumnjivo pogrešnu (samo)reklamiranu „nacionalnu televiziju“, sadašnji RTS, kako je to saopštio i uvaženi ministar kulture g. Dragan Kojadinović ovih dana u celokupnoj štampi u Srbiji, napravljen je „projekat za vraćanje obavezne pretplate“. Kao nevladino Udruženje građana sa (sadašnjih) 985 članova, želimo da predočimo zašto bi (nasilno, putem uredbe ili posebnog zakona, svejedno) vraćanje „obavezne pretplate“ bilo pogubno i zašto bi to bila, najverovatnije (teško oprostiva), najveća greška sadašnje vlade i Skupštine Srbije.
Prvo, obaveza mora i može biti samo porez. Sve drugo mora biti zasnovano na dobrovoljnosti. Čovek ima prava da bira čak i to hoće li se lečiti ili neće. Televiziju, bilo koju pa i samoproglašenu „nacionalnu“, treba priznati. Niko ne mora da je gleda jer nije proglašena za lekovito sredstvo, a ako je ne gleda zašto bi je platio? Zar neko baš hoće da svakog primora da gleda bilo koju televiziju? U našem narodu ima toliko osiromašenih građana koji ne mogu redovno da kupe ni hleb, a kamoli program RTS-a. Svako primoravanje na obaveznu kupovinu onoga što neko ne želi, neljudski je, nedemokratski i nenarodni čin i uvek se izvrgne u surovu suprotnost. Obavezna pretplata bila bi pogubna i za tu televiziju i za osiromašene građane. Pogubno bi bilo i u političkom, i svakom drugom, pa i profesionalnom smislu. Svi znamo kolike smo i kakve koristi imali od RTS-a kao „nacionalne televizije“ u poslednjih petnaest godina, kada je sve vreme postojala „obavezna pretplata“. Bila je to, najkraće rečeno, TV bez ikakve kontrole. Bez te kontrole, uostalom, građani su je 2000. godine i spalili. Spalili su, u stvari, svoje pare – u nju uložene.
Drugo, tzv. nacionalna televizija koja sve češće i sve drskije ne poštuje ni Ustav – član 8 Ustava Srbije o neizostavnosti ćirilice u srpskom jeziku ne samo da ne zaslužuje tako veliku nagradu u vidu „obavezne pretplate“, nego za tako masovno kršenje prava srpskog naroda na svoj jezik, sa svojim pismom, mora biti kažnjena od državne inspekcije.
Treće, uopšte se ne može uporediti (a poređenje se čulo) dobrovoljno pristajanje ljudi na tzv. pretplatu za kablovsku televiziju i obaveznu pretplatu na samoproglašenu „nacionalnu“ i oktroisanu televiziju koja će se, već po stostrukim najavama, zaista pretvoriti u nečiji „servis“.
Četvrto, ako država u liku ministara i drugih proceni da je korist za državu i naciju da obavezno plaća bilo koju televiziju, neka to plaćanje ipak reguliše preko izdvajanja iz zajedničkog budžeta, pa će tako građani biti mirniji. Neće bar ići i direktno gubiti vreme u plaćanju nečega što sami ne žele.
Peto, ako je nacionalni interes „obavezna pretplata“ na obaveštajno sredstvo koje se koristi putem etra i slike, zašto ne bi bilo iste takve obaveze i za neko obaveštajno sredstvo koje se koristi putem štampane reči. Mnogi bi se radije opredelili za ovo drugo, jer etar i slika sa TV-a istog časa ispare, a štampana reč ostaje kao „tvrđi“ dokument za stotine godina unapred.
Šesto, ako neko baš hoće da za budući razbijeni nacionalni TV servis (sveden na beogradski i novosadski studio) obezbedi izdržavanje u vidu „obavezne pretplate“, onda bi za to morao da dobije podršku nacije na referendumu. Bez toga, postojeća vlast na narednim izborima startovaće s velikim, ubeđeni smo i nenadoknadivim, minusom.
Vera Davidović, predsednica Udruženja „Ćirilica“
