ENVerovali smo da je moguće napraviti moderne, neposlušne, buntovne, nesavitljive, ali i objektivne i hrabre novine, koje će svakodnevno držati pod prismotrom državne i druge moćnike, krotiti raznorodne silnike, koji se na ovim prostorima razmnožavaju veštinom ameba, ali istovremeno štititi običnog čoveka, koji često osim javnosti nema drugu zaštitu. Imali smo i ideju da većinski vlasnici lista budu baš novinari.
Sreća, novinarsko umeće ili dobra procena, sasvim svejedno, te, gle čuda – uspeli smo! Krenuli smo od nule i popeli se na vrh. Za samo jednu godinu, Press je postao ozbiljan dnevni list, koji je Srbija prigrlila kao svoje nadanje, kao veru koje se čovek seti kad ga sve napusti.
U sličnim povodima glavni urednici štancuju dosadne tekstove koje samo oni čitaju, pišu epistule mudroj uređivačkoj politici, zahvaljuju čitaocima, političarima, prijateljima i neprijateljima novina… Napraviću ovoga puta mali otklon – pohvaliću redakciju Pressa! Jer, na ovim prostorima u poslednjih dvadeset godina bilo je pedesetak pokušaja da se naprave dnevne novine. Od toga, tri novine su opstale, ostale su umrle mahom zbog neznanja, neke i u prisustvu vlasti. Od ta tri uspešna pokušaja, redakcija Pressa napravila je dva i oba puta izazvala pravi zemljotres na srpskoj medijskoj sceni. Sasvim dovoljno za biografiju čak i ambicioznog Srbina.
Sve ove pohvale svakako se odnose i na menadžment Pressa, bez koga bismo mi, za biznis netalentovani novinari, verovatno prsli kao zvečka.
Đoko Kesić, glavni urednik
