ENStereorama mi je omogućavala da pratim gotovo sve ono što sam ranije mogla odlazeći na koncerte, u operu, i više od toga. Nije to bila samo odabrana muzika, već muzika praćena izuzetnim komentarima vrsnih muzikologa. Na primer Donate Premeru, Gorana Potkonjaka, nezaboravna emisija K. Vinavera o Mocartu… Svake sedmice u 17 časova sledila je opera, od najstarije do najsavremenije, sa opširnim uvodom koji je omogućavao razumevanje i praćenje sadržaja. Rečju, Stereorama je nezamenjiva.
Bila sam uverena da će se muzička javnost odmah suprotstaviti i boriti da se Stereorama vrati na talase Radio Beograda. Svake subote, još uvek u neverici, očekujem da čujem poznati, prelepi uvod Romena Rolana iz Žana Kristofa. Zasipa me samo popularna, svakodnevna kič muzika kojom su talasi naših stanica preplavljeni.
Do sada sam pročitala samo reakciju Mirke Simonović. Zatim je u Danasu objavljen nimalo ohrabrujući članak Ivane Stefanović („Šta smo sve prećutali“). Doznala sam da se, osim kompozitora Rajka Maksimovića, i kritičara Raška Jovanovića, nisu oglasili ni najpozvaniji. Srpska akademija nauka i umetnosti, fakulteti, nevladine organizacije koje bi trebalo da prate i da se bave pravima ovakve manjinske slušalačke grupe, i najzad ni Ministarstvo kulture, pa čak ni Sekretarijat za kulturu grada Beograda.
Da li je moguće da se taj slučaj smatra tako marginalnom pojavom? Ili smo prosto kapitulirali pod navalom kič programa koji je preplavio Srbiju? Zar nije normalno da Beograd ima bar jedan celodnevni program klasične muzike? Programe te muzike na radiju imaju sve prestonice i svi veći gradovi u Evropi, dok ih mi (ne znam ko) preko noći, tajno, iznenada ukidamo.
Čovek ne zna ni kome bi se obratio za pomoć. Možda i mi spadamo u onu „zanemarljivu“ i po značaju i po brojnosti, populaciju kojoj je, kao i Romima, ukinuta frekvencija. Onima koji će eventualno pročitati ovo pismo obraćam se molbom da podrže i pomognu borbu za opstanak Stereorame u Beogradu, uprkos moći onih koji su je ukinuli. Naročito se obraćam svim institucijama koje imaju reputaciju i moć da se bore.
Ljubinka Kojić, istoričar umetnosti u penziji
