ENEgzotično štivo imena dnevni list Borba proslavio je ove nedelje 85 godina postojanja. Čestitamo! To su, inače, novine koje faktički ne postoje već 12 godina, ali se, iz nedokučivih razloga, pojavljuju na kioscima. Sad im je, kažu, tiraž između pet i dvanaest hiljada. Pretpostavljam, godišnji.
Borba je do decembra 1994. godine predstavljala „drim tim“ srpskog novinarstva. Onda su na katoličko Badnje veče tu upali zloglasno-ogavni julovac Ivan Marković, savezni sekretar za (dez)informisanje Dragutin Brčin i lice Teodor Anđelić, nepoznatog zanimanja ali poznatog opredeljenja, i pokušali da preuzmu redakciju, jer je država nekakvom mutljavinom postala većinski vlasnik. Skoro cela redakcija, uključujući i gore uslikanog, koji je u to vreme bio raspoređen na odgovornim zadacima donošenja duple lincure uredniku unutrašnje rubrike iz bifea na petom spratu, odbila je poslušnost. Uljudno smo im objasnili da mogu kolektivno da nas u’vate… I posle toga osnovali list Naša borba, gde smo narednih godinu dana tekstove pisali sedeći na radijatoru sa pisaćom mašinom u krilu, kao podstanari Sindikata „Nezavisnost“. Ko veli, bolje pisati na radijatoru, nego s nekim julovcem nad glavom.
U Borbu je ušao nekakav julovski novinarski brlog, škart iz uspešnijih režimskih redakcija i „prva pera“ koja su reč „gradski“ pisala sa slovom C na sredini. Oni su o trošku poreskih obveznika pravili list koji niko nije kupovao na kioscima, jer je bio dozlaboga dosadan i seksualno nastrojen prema Miri Marković, ali su zato imali zagarantovan tiraž u vidu obavezne pretplate opštinskih odbora JUL-a i SPS-a. Morali su i ti odbori u nešto da uvijaju jaja. Mada sam bio kolovođa monstruozne ideje da se petog oktobra predveče ode u taj brlog i svi prisutni pobacaju kroz prozor zajedno sa znamenitim glavnim urednikom Živoradom Đorđevićem zvanim Žika Šerpa, ipak su me uverili da te večeri ima i zanimljivijih osoba za bacanje sa viših spratova. Te noći, spletom nesrećnih okolnosti, nismo pobacali ni jedne ni druge. Sreća za njih, greota za Srbiju. Kada su posle 5. oktobra i Politika i Novosti krenuli da podvriskuju na demokratiju, krenula i Borba da podvriskuje, ali za to niko nije znao. Pošto su svi još od „onomad“ mislili da ta štampana stvar više ne izlazi. Osim vlasnika farmi koka nosilja učlanjenih u JUL.
Nekoliko dana pred jubilej, dočepao sam se Borbe. Prodavac štampe me gledao ko kretena kad sam tresnuo 20 dinara i nestao sa raritetnim primerkom tiraža od pet do 12.000. List, odmah se primećuje, ozbiljan. Na drugoj strani komentator s fotografijom iz pasoša, na dva stupca razmatra ponašanje Milana Gurovića pod naslovom: „Zašto tako, Milane? „. Ispod tog nadahnutog štiva haiku poezija. „Noćna svježina uvlačim se kroz prozor i mladi mjesec“ -stih iz rubrike „Haiku za danas“. Spremaju i kapitalnu enciklopedijsku monografiju o Borbi. Piše: „Molimo sve bivše saradnike da šalju tekstove, fotografije, dokumenta…“ Evo, od mene za početak – tekst.
Dragoljub Petrović
