ENZato što zatvore prvo valja napuniti gamadima punih džepova i praznog mozga. I zato što zatvori kukaju za onim uglednim građanima što umesto srca imaju metalne implantate, svojevrsne pejs-mejkere sa „pametnim“ okidačima, podešenim da meci lete da im suza ne kane il im se mozak pomuči da prethodno razmisli kuda ti meci završavaju. A posle se isti mole nekom samo njima znanom Bogu nepojamne tolerantnosti ukoliko im i on gleda kroz prste, mole se javno da sav svet vidi šta im radi i desnica i levica, po sistemu: „Vidi mi ruke“. Željko Bodrožić neće ići u zatvor i zato što u zatvor nije otišao niti jedan gad koji se lažno izdaje za novinara, a ko zna koji je krucijelac.
Ako mi verujete, nije da se ponosim time, ali za sve ove godine nisam pročitala taj sporni tekst Željka Bodrožića. Ne znam šta tamo piše. A evo, blanko kažem, što mi nije običaj, ova ujdurma, prljavština od prljavštine, ovo vrhunsko licemerje da se ta priča o nekoj navodnoj krivici Željka Bodrožića toliko prolongira i da se na kraju dolazi do glupave odluke nekog suda u ovoj zemlji u kojoj zakon ne važi za elitne mafioze, nafatirane politikante, i ostalu đavolovu sabraću, skandalozna je koliko i degutantna i bljutava i ogavna. Fuj! E zato kažem, ako niko od te sabraće neće u zatvor, e neće vala ni Željko Bodrožić.
Ovaj tekst nikako ne treba shvatiti kao podršku bilo kojoj instituciji, ličnosti, ili instalaciji koje daju podršku Željku Bodrožiću. Jer, iskreno, užasavam se manira, toliko praktikovanog u Srbiji, kada politički korektnim izborom žrtve kojoj se podrška široko upućuje, politički korektni profitiraju više nego žrtva. Tako je bilo i tako biva. Ovaj tekst je samo i jedino podrška Željku u vidu iskrenog ubeđenja izrečenog kroz konstataciju koja je za mene nesporna: Željko neće ići u zatvor. Jer, kada bi se još i to desilo, onda bi nepostojeće, doduše, ali kakve-takve državne institucije s predznakom demokratske, mogle smesta da zatvore dućan. Ne zbog Željka, nego zbog bezakonja koje nas načisto uništi kao društvo ili kao uštve, više nema razlike. Ja još verujem da u Srbiji ima pameti, i da nećemo svi skupa završiti u kraju koji se zove ironija. Željka poznajem površno, ali uvek kada sam sa njim imala priliku da razgovaram imala sam utisak da govorim sa jednim od onih tihih, neiskvarenih ljudi koji u svakom filmu izvuku deblji kraj. Pa i u vlastitom okruženju. Za Željka, portparola GSS, prilikom raspodele poslaničkih mandata, sa liste LDP, nije se našlo mesta u Skupštini, iako bi mnogi neisfolirani zagovornici te opcije radije videli Željka da ih predstavlja u Skupštini od mnogih već viđenih i potrošenih faca. Ali, ne bih se mešala u njihova posla. Šta znam kome sve mogu da se zamerim. Pominjem i taj slučaj jer bi Željku, kao ocu mnogobrojne sitne dečice, ta kinta koju sebi nabacuju i ovako prebogati likovi glumeći narodne poslanike, svakako dobrodošla.
I na kraju, a zapravo najvažnije, šta radi država u vezi sa slučajem Bodrožić? Ne meša se u odluke suda, jer je sudstvo u Srbiji, vidi jarca, tvrde – nezavisno! Ma da, muda od labuda! Svakog dana, svakog meseca, svake godine, svake decenije svaka nesrećna generacija koja stasava u ovom tužnom bordelu, imala je priliku da se uveri koliko nam je sudstvo nezavisno. Toliko, da kad neko mali i nezaštićen poveruje da na sudu, a gde drugo, treba da potraži pravdu protiv ma kog moćnika, može da se slika, ako nema sreću da ga neko upućen i iskusan glede nezavisnosti i pravičnosti na vreme posavetuje očinski da to ne čini, jer ako teraš kera sa kerovima ostaćeš izujedan.
I još nešto. Ovo nije jedna od onih priča koje se namerno pričaju, baš kada građanstvo sa teritorije 15 posto ove države živi nebranjeno od svakodnevnih napada Al Kaidine ispostave ili ne znam koje sve ne terorističke organizacije koja po Kosovu nesmetano ubija ili kamenuje ili drži u getu kao taoce decu, žene, ljude, uništava verske i sakralne objekte, eto, jedino što još nisu počeli da ispisuju grafite mržnje, ali strepim da će i taj vrhunski zločin doći na red čim ubiju još neko dete, ili sruše još neki manastir… Ovo, dakle, nije priča smišljena da zameni teze „dok Hilandar gori“… Ovaj tekst, ovoj državi Srbiji poručuje samo to da svoju državnost počinje da uspostavlja minimumom moguće i dostupne pravde. Umesto da tehnički institucionalno saučestvuje u izrugivanju sa tom pravdom. Izviniti se, pod obavezno, građaninu Željku Bodrožiću, to je prvo što na tom putu tako lako može da se učini. Nakon toga, biće lakše utvrđivati sve krupnije nepravde i bezakonja, odakle god da dolaze. Zvezdano nebo i moralni zakon. Zar je to tako teško shvatiti?
Nataša B. Odalović
