ENNoć od petka na subotu, 13. na 14. april, nije bila mirna na opštini Vračar: policajci su posle rekli da su imali 11 intervencija, jednu za drugom. Bila je to jedna od onih nervoznih prolećnih noći sa košavom, kad se svašta dešava i kad se loše spava. Dejan Anastasijević i njegova supruga otišli su u krevet oko jedan po ponoći. Oni spavaju u sobi koja iz prizemnog stana gleda na Hadži Đerinu ulicu. Njihova kćer, tinejdžerka, otišla je te večeri na neki rođendan. Oko 02.30 kćer se javila telefonom, po dogovoru, da kreće kući; roditelji su rekli: dobro, imaš ključ, dođi. U 02.50 na simsu prozora stana Anastasijevića eksplodirala je ručna bomba M52/75; druga bomba istog tipa, smeštena zajedno sa prvom, nije eksplodirala i nađena je kasnije u neposrednoj blizini lica mesta. Fragmenti bombe probili su duple prozore i metalne venecijanere i zabili se na nekoliko mesta u spavaćoj sobi; jedan se zabio u zid 20 cm iznad glava bračnog para Anastasijević. Ostali fragmenti oštetili su nekoliko automobila ispred zgrade, a neki su probili prozore na zgradama preko puta. Alarmi na automobilima proradili su i u okolnim ulicama. Dejan Anastasijević smesta je pozvao policiju i prva patrola OUP-a Vračar bila je na licu mesta za par minuta, taman pre nego što se Dejanova kćer vratila kući i imala šta da vidi. Da se dete požurilo kući, moglo je da naiđe ravno na eksploziju; da je počinilac bio hrabriji, da je aktivirao i ubacio obe bombe kroz prozor, Anastasijevići ne bi bili preživeli.
Policija je bila veoma korektna i efikasna – barem na licu mesta i toga dana. Direktor policije MUP-a Srbije Milorad Veljović došao je rano izjutra na lice mesta i pružio svu tada moguću pomoć, uključujući i stakloresca (što je ipak stvar smisla za realnost, dobrodošla uvek). Uviđaj je trajao satima, kako to već ide; Dejan Anastasijević dao je iscrpnu izjavu u Policijskoj upravi Beogradskoj na neposredne, ali i neke druge povezane okolnosti. Vest se u međuvremenu munjevito pročula po gradu i tog popodneva Dejanu i redakciji „Vremena“ javili su se i ponudili podršku svi. Ministar Jočić tražio je telefon glavnog urednika i zvao ga dvaput; direktor BIA Bulatović javio se Dejanu Anastasijeviću među prvima; premijer Koštunica dao je – posle mnogo vremena – sopstvenu izjavu, napismeno doduše, ali bez posredovanja Srđana Đurića, dosta oštru pritom. Javili su se svi: od načelnika Generalštaba, preko kolega i diplomata, pa do gen. Blagoja Grahovca, savetnika za bezbednost predsednika Crne Gore. Predsednik Republike Boris Tadić došao je u „Vreme“, održao veoma oštar govor i proveo sat vremena sa redakcijom. Posle su nastupila razna zanimljiva tumačenja tih gestova osnovne pristojnosti – o čemu kasnije.
Taktično-tehnička analiza: To je, dakle, bio pokušaj ubistva u sticaju sa političkim terorizmom; tako kaže direktor policije. Hajde da razmotrimo šta se zapravo desilo. Tu je reč o sekundama. Naime, ručna bomba M52/75 (videti okvir) krajnje je opasno oružje. Njeno telo je od jakog čelika debljine oko pola santimetra, prefragmentirano (narezano) iznutra na 150 kockica koje bi trebalo da se razlete sferičnom matricom u trenutku eksplozije. Punjenje je oko 100 grama trotila (TNT); brzina detonacije trotila je 6700 metara u sekundi (po priručniku JNA), što fragmentima daje polaznu brzinu od 1300 do 1600 metara u sekundi. Poređenja radi, polazna brzina metka 7,62 mm NATO, kojim je ubijen premijer Đinđić, je 800 metara u sekundi, a polazna brzina metka 5,56 mm NATO (za puške M-16 i ostale) je čak 1000 metara u sekundi. Fragmenti ručne bombe ovog nepravilnog oblika lete dosta haotično i opasni su po život u poluprečniku od 50 metara, a nanose ozbiljne povrede i u poluprečniku od 200 metara.
Ovde je potrebno jedno terminološko objašnjenje, jer se pojavila zabuna oko pojmova „ofanzivna“ i „defanzivna“ ručna bomba. Ta razlika više ne postoji, još od Drugog svetskog rata, jer ofanzivnih ručnih bombi skoro više da nema. Naime, ofanzivna ručna bomba imala je tanku limenu košuljicu i služila je za uklanjanje prepreka pri rovovskim jurišima (bodljikava žica i slično); defanzivna je služila za odbranu od neprijateljskog pešadijskog juriša i zato je bila sa prefragmentiranim telom, da se raspadne na opasne komadiće i da ubije. Italijani su čak imali „defanzivnu“ prefragmentiranu navlaku za svoju cilindričnu ofanzivnu bombu. Posle Drugog svetskog rata postalo je jasno da su ofanzivne bombe suvišne. U našoj doktrini i praksi jedva da ih je i bilo (opet videti okvir). Dakle, ručna bomba o kojoj je reč nekada se zvala defanzivna.
E, sad: bomba o kojoj je reč aktivira se tako što se čvrsto rukom kojom se baca uhvati telo bombe i odskočna „kašika“, drugom rukom se izvuče rašljasta čivija (osigurač) i bomba se baci. Baci se odmah, bez oklevanja: kao prvo, zato što se upaljač aktivira čim se „kašika“ otpusti za pet milimetara; kao drugo, zato što usporivač gori tri sekunde (priručnici JNA kažu tri do četiri, ali niko pametan ne računa na više od tri). Dakle, reč je o uređaju krajnje neprijatnom i za korisnika, a ne samo za metu. Razmotrimo sad postupke počinioca iz te noći od petka na subotu.
Počinilac je – kako izgleda po onome što se zna – kukavica i amater, ali nije glup. Idemo redom: ako je neko već dovoljno motivisan da pokuša ubistvo jednog ili više lica (nije mogao znati koliko ih je iza tog prozora), mogao je te dve bombe i da aktivira i jednu po jednu ubaci u sobu, po Pravilu službe, ali to bi bilo opasno i po njega, jer bi produžilo vreme izvršenja i povećalo rizik da bude viđen. Amater je zato što je pretpostavio da će detonacija jedne ručne bombe detonirati i drugu, što se nije desilo i ne dešava se: te su bombe suviše strukturalno čvrste da bi jedna mogla da detonira drugu. Glup nije, jer je uspešno umakao, što zaslužuje posebnu analizu.
Ulica Hadži Đerina uska je i relativno kratka, ali ne i za bežanje peške. Naime, od kuće u kojoj žive Anastasijevići može se pobeći do Hadži Prodanove (oko 20 m), pa desno uz nju; do Molerove (oko 50 m) u dva smera; ili pravo do Golsvortijeve na istok ili Zorkine na zapad, ali su obe malo daleko. Od trenutka kada je izvukao osigurač i spustio bombu pored one druge na sims prozora, počinilac ima tri sekunde da beži pre nego što bomba pukne. Međutim, preko puta kuće u kojoj žive Anastasijevići ima u neposrednoj blizini dva ulaza u dvorišta koja se retko zaključavaju. Iz tih dvorišta može se preko ograda stići u dvorišta kuća koja gledaju na Bulevar, na Golsvortijevu i na Molerovu. Uz malo prethodnog izviđanja i osiguranja da potrebna vrata budu otključana (lako je pokvariti brave), siguran uzmak je obezbeđen. Naravno da će svi stanari, kad čuju detonaciju, izaći na prozore koji gledaju na Hadži Đerinu; niko neće ići da gleda u dvorište. Tu se, dakle, igrokaz te noći završava.
Tragovi i indicije: Jedini materijalni trag je ta neeksplodirana druga bomba, nađena u neposrednoj blizini lica mesta. Ako na njoj ima nekih otisaka ili DNK tragova – utoliko bolje za istragu. Počinilac je očigledno računao da će eksplodirati obe i nije verovatno da je nosio rukavice. S druge strane, hiljade i hiljade tih bombi rasulo se po bivšoj Jugoslaviji od 1990. na dalje, bez ikakvog zaduživanja i vođenja evidencije. Te bombe, kao i bombe M75, nemaju individualni serijski broj, već samo oznaku proizvođača (ili remontera), godinu i seriju, žutom bojom, iz čega se ne dade zaključiti mnogo. Na odskočnoj poluzi („kašika“) kod upaljača M75 je crnom bojom upisan isti podatak.
Policiji je sada ostalo da prvo razgovara sa svim stanarima Hadži Đerine i okolnih ulica; možda je neko video nekoga da beži ili neki automobil; to je već nešto, ali i tu se završava taj deo posla, naporan, spor, ali neophodan.
Drugi i paralelni deo istrage zasniva se na podacima poznatim od ranije. Naime, porodica Anastasijević primila je tih dana pred pokušaj ubistva izvestan broj pretećih telefonskih poruka, a redakcija „Vremena“ sumnjive telefonske pozive od lica koja su se raspitivala za Dejana Anastasijevića i njegove porodične i druge prilike. Odgovore nisu dobili, ali su ti pozivi upamćeni. Prva logična pretpostavka bila je da se ti telefonski razgovori povežu sa gostovanjem Dejana Anastasijevića na radiju, dan-dva ranije, kada je komentarisao prvostepenu presudu grupi Škorpioni na način koji je neke jako naljutio. Osim toga, Dejan Anastasijević svedočio je i u Haškom tribunalu, što su mu neki jako zamerili. Da se podsetimo: 14. novembra 2004. generalni sekretar Srpske radikalne stranke Aleksandar Vučić trijumfalno je, svojim melodramatskim tenorom u drhtavom molu, na vanrednoj konferenciji za štampu saopštio da se dokopao „dokumentacije“ Državne bezbednosti o „aktivnostima bezbednosno interesantnim protiv Srbije“. Kao nosioce tih „aktivnosti“ naveo je „lažne svedoke u Hagu“, lažne svedoke ovde i koji se „verovatno pripremaju da budu lažni svedoci i u postupku protiv gospodina Šešelja“. A ko su „lažni svedoci“? Saradnici „obaveštajnih službi“, „gospoda Dulović i Anastasijević“, hvala na pitanju. Pa tu sledi nabrajanje kojekakvih budalaština, sve u dramski indigniranom tremolu i uz užasnute uzdahe, nekih pet-šest strana sitnog sloga, o čemu smo, uostalom, tada i pisali, pa da ne smaramo čitaoca. Anastasijević je, da ne propustimo, posebno prokazan: te je „vrlo bliski prijatelj“ (potencirano do insvinjuacije) Florans Artman Domankušić („to joj je pravo ime i prezime“, insistira Vučić, pa vi sada vidite…); te se druži sa ovima i onima i onima trećima i sve u tom pravcu. Tu smo jevtinu radikalsku ujdurmu, dostojnu onih Pančićevih „šlafrokača i sokačara“ („sestro slatka i drugo moja, jesi čula, c,c,c,c!“) još tada smestili gde joj je i mesto. Ama neko drugi nije: evo šta taj isti Aleksandar Vučić opet piše u novopokrenutom pismenu zvanom „Pravda“ (na „Izvestiju“ još čekamo, ali nećemo dugo), koliko pre desetak dana: „Postoji banda politikanata pacovske spoljašnjosti, mutnog pogleda, zlih namera i patološke želje da porastu u hijerarhiji lažnih delilaca pravde“ itd., da poštedimo čitaoca. A ko čini tu štakorsku družbu? Dejan i Jovan nisu pomenuti, ali jesu Jovan Prijić, Bruno Vekarić, Vlada Vukčević, Slobodan Radovanović i tutti quanti iz Ustaničke ulice, naravno. Pa onda „beskonačno bezobrazna Brankica“ i „prilično zatupasta“ Nataša Miljković, koje diktiraju tužiocima i sudijama kako da tuže i sude, inače su „nagrabusili“. A onda je Jorgovanka Tabaković (SRS) objasnila „da tu nisu čista posla“ (RTV 1, utorak veče), jer da je Dejan Anastasijević „omiljeni svedok Karle del Ponte“. To je mala ilustracija o čemu je ovde reč i zbog čega ti džentlmeni svima nama i Srbiji rade o glavi, a ne samo Dejanu, supruzi mu i kćeri mu.
Evo još malo: u ponedeljak 16. aprila, oko 11.30 na jednom izvesnom radiju jedan izvesni „advokat“, a zapravo mafijaški consigliere, očigledno iritiran interesima svojih branjenika i njihovih istomišljenika, objašnjava kako je to sa Dejanom Anastasijevićem „još jedan scenario Markale“; da su jedino Čeda i LDP „imali interes za to“. Dakle, sve je jasno: Čeda bacio bombu. Onda su se pojavila i druga tumačenja: „kockarski dug“ (slušalac nekog radija); „politička eksploatacija“, a njih troje umalo ne pobiše; itd. „Ćutljiva većina“ onih koji se u Dalmaciji lepo zovu „pizduni“, reagovala je kao i uvek: „šta mu je trebalo da piše sve to i da se ističe“… Bivši kolega Tirnanić filozofira u „Pressu“ odavde i odande, mož’ da bidne, al’ ne mora da znači, pa kako se uzme, pa neko voli popa, a neko popadiju i sve tako sa svih strana, pa na kraju ima zanimljiv zaključak: kaže da je Boris Tadić došao u „Vreme“ i ljutio se s pravom. Pa kaže: „Verujem da će javnost odati priznanje ovakvom stavu. S tim da ćemo u danima jedinstva koji slede biti valjda pošteđeni političke instrumentalizacije u rangiranju reakcija čelnika vlasti, što je minulog vikenda bila jadna zloupotreba najzad dostignutog državnog jedinstva.“
Eto. Imamo, dakle, sabornost, „dane jedinstva koji slede“ (i kojih će nas dobri Boga sačuvati) i „državničko jedinstvo“ koje – valjda – remeti samo taj Dejan i te njegove bombe, a ode nam Kosovo, ako sam dobro razumeo Tirketa. Njegova koleginica iz pomenute „Pravde“ koja – kao ona Ruby, sećate se, sa sisama – piše rubriku „TV alapača“, barem je iskrena: „Pridružiću se osudi aprilskih događaja neprijatnih za moga kolegu kada se on pridruži osudi petooktobarskih događaja neprijatnih za hiljade njegovih kolega i njihovih porodica“, jer, naime, oni imaju „isti problem. Na prvopomenutog bačena je kašikara, a na ove druge anatema“, kaže alapača.
Evo, u ime redakcije „Vremena“ i svoje lično ime najlepše molim: bacajte anateme kao i do sada, ama nemojte kašikare! Vaš iskreno,
Miloš Vasić
(Uz pomoć Slobodana Bubnjevića za razna izračunavanja)
