ENTako i nedavno okončani slučaj žalbi koje je zbog nedobijanja kopija ugovora o koncesiji za autoput Horgoš – Požega, Skupština AP Vojvodina izjavila protiv dva republička ministarstva. Jedno ministarstvo je sve vreme, od početka do kraja bilo u potpunom, inače nedopuštenom, čak i kažnjivom „ćutanju administracije“. I drugo je „prećutalo“ zakonski rok od 15 dana, potom ga bez osnova produžilo na 40, da bi i taj rok istekao bez efekta. To što zakonom predviđena procedura očigledno nije poštovana, čak ni u slučaju kad je podnosilac zahteva najviši organ vlasti u pokrajini, nužno nameće zabrinjavajuće pitanje – šta onda, u sličnoj situaciji, može da očekuje građanin ili novinar?
Naravno, žalbe su bile osnovane, ne samo zbog procesnih propusta, već i zato što nije bilo materijalno pravnih razloga za uskraćivanje informacija. Zapravo, jedini pomenuti razlog je bio to da je sa koncesionarom ugovoreno, da su bukvalno sve informacije u vezi sa izgradnjom autoputa „poverljive“. Pri tom, bez odgovora na pitanje – zašto. A, očito je da za to nema ni potrebe, ni logičnog opravdanja. Uz to, da bi se mogao uskratiti pristup javnosti, uz formalni uslov da neka informacija nosi oznaku poverljivosti, naš zakon zahteva još jedan – a to je da zbog davanja informacije mogu nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese pretežnije od prava javnosti da zna. U konkretnoj situaciji, očito nije tako, pravo javnosti je preče od zaštite nekakve apstraktne „poverljivosti“.
U načelu, javnost ima pravo da zna sve o radu vlasti, a pogotovo o velikim raspolaganjima državnim novcem ili dobrima. Kad se, kao u slučaju koncesije za autoput, nekom stavlja na raspolaganje izuzetno vredan društveni resurs, javnost mora da zna pod kojim uslovima se to čini. U zemlji koja ima izuzetno visok stepen korupcije i veoma nizak nivo poverenja u organe vlasti, pogotovo. Na svetskom indeksu korupcije imamo lošu ocenu i delimo „visoko“ 90-92. mesto sa Gabonom i Surinamom, a procenat naših građana koji imaju poverenje u organe vlasti je očajno nizak. Najbolji, zapravo jedini način da se to promeni jeste puna preglednost poslovanja organa vlasti i dostupnost podataka o njihovom radu.
Uostalom, obaveza demokratske vlasti je da stalno širi krug informacija koje su dostupne javnosti. Od nje se očekuje da bude korektna prema zahtevima građana ili medija, ali i više od toga, da što više informacija čini dostupnim javnosti, ne čekajući da to neko traži. Informacije koje nastaju u radu vlasti su unapred plaćene novcem poreskih obveznika i treba da su što više u funkciji interesa onih koji su ih platili, u funkciji nauke, novinarstva, kulture, biznisa. U svetu je sve više baza podataka organa vlasti dostupno najširoj javnosti, na internetu. Po dobar primer ne moramo ići ni u zemlje sa dugom demokratskom tradicijom, ni daleko. Eto, u susedstvu, u Hrvatskoj, upravo ažuriraju svoj Registar koncesionih poslova, koji obuhvata oko 5.000 ugovora. Ministar finansija Šuker, glavni promoter te aktivnosti, pri tom naglašava da je osnovna ideja da svi ti ugovori budu dostupni javnosti, da ih svi, a ne samo privilegovani, mogu videti i na internetu. Zar je, odnosno zašto je problem da i kod nas bude tako?
