ENNa bezbrojnim skupovima posvećenim „problemima medija u regionu“, pojam „netransparentnosti vlasništva“ jedan je od onih koji izazivaju mudro klimanje mudrih glava, niz komentara, replika i ponekad oštrih reči. U svakodnevnoj praksi, ta famozna netransparentnost mnogo je živopisnija pojava: jedna od onih zbog kojih je moguće da nezvanični gazda objasni kako priča koju je „čuo u avionu“ može da konkuriše za naslovnu stranu, ali i jedna od onih zbog kojih je moguće da novinari svoje radne knjižice i otkaze pokupe u lokalnom bircuzu. O takvim stvarima se na bezbrojnim skupovima posvećenim „problemima medija u regionu“ ipak nije govorilo. Bar ne do 7. februara 2005, kada je prestao da izlazi beogradski dnevnik „Balkan“ – list koji je nezvanično bio povezivan s „moćnim biznismenom koji je novine koristio za svoju političku promociju“, a još nezvaničnije s moćnim biznismenom koji se zove Bogoljub Karić.
NALOZI I ZAPISNICI: Negde do juna 2004. dnevnik „Balkan“ nije se mnogo razlikovao od sličnih „blago žutih“ izdanja: tu i tamo neka afera, tu i tamo neki trač, malo istraživačkih poduhvata, malo prerađenih agencijskih vesti. Otprilike do tog doba, novinarske plate i honorari stizali su redovno i svi su, manje-više, bili zadovoljni. Od trenutka zahuktavanja predsedničkih izbora, stvari su se međutim promenile: izveštaji svih mogućih i nemogućih komisija za praćenje izbora počeli su da se slažu u tezi da dnevnik „Balkan“ nekritički podržava kampanju Bogoljuba Karića, upadljivo marginalizuje njegove protivkandidate i konstatno objavljuje priče o navodnim aferama njegovih političkih i poslovnih neprijatelja. Malo je onih koji su u to vreme znali da je još 13. aprila 2004. vlasništvo nad „Balkanom“ promenjeno: tog dana, kao većinski vlasnik izdavača, firme Generalpublik, registrovana je kompanija BNN Limitid, sa adresom na Kipru. Vlasnik, kako to obično ide, nepoznat. Zvanično.
Nezvanično, međutim, novinarima je postalo jasno ko zapravo poseduje list u kojem rade. Tokom predizborne kampanje, intervjui Bogoljuba Karića drugim medijima prenošeni su u celosti, izveštaji s njegove promotivne turneje objavljivani su preko cele strane, a trend je nastavljen i posle izbora. „Mi smo ponekad bili jednostavno zapisničari“, kaže jedan od nekadašnjih novinara „Balkana“, želeći da ostane neimenovan (iz očiglednih razloga). „Dešavalo se da od urednika dobijem temu, imena analitičara koje moram da pozovem, pitanja koja moram da im postavim, često i teze koje će mi oni kao odgovor ponuditi. Sredom, sat vremena pre uobičajenih konferencija za novinare Pokreta Snaga Srbije, stizala bi direktiva kojom se nalagalo koja pitanja moramo postaviti na toj konferenciji.“ Istraživanja jedne agencije za ispitivanje javnog mnjenja u kojima je Bogoljub Karić obično izuzetno dobro kotiran plasirana su na najupadljivijim mestima, a eventualno odstupanje od tog pravila povlačilo bi brojne probleme: „Kada je pred Novu godinu ta agencija objavila rezultate svog istraživanja i kada je mi zbog kratkih rokova nismo plasirali kao obično, rečeno nam je da je Bogoljub jako ljut i da je zapretio da će da ugasi novine“, kaže drugi novinar „Balkana“. Kako bi se stvar izgladila, već u božićnom broju osvanule su opširne analize podobnih analitičara koji su detaljno obrazložili zašto i kako je Karić tako omiljen u ovdašnjoj javnosti.
Postavlja se, naravno, logično pitanje zašto su novinari i urednici dozvolili da budu instrumentalizovani na taj način. Na logično pitanje, logičan i odgovor: plate u „Balkanu“ bile su među višima u beogradskim medijima, mnogi su u toj redakciji dobili stalno zaposlenje, a na novinarskom tržištu posla ima izuzetno malo. U tom smislu, bivši novinari u razgovoru za „Vreme“ ističu da drugog izbora jednostavno nisu imali, da se i „u drugim redakcijama radi za ovog ili onog finansijera“ i da samim tim ni urednike ne krive zbog toga što su (nevoljno i po cenu gubljenja živaca, kako kažu) pristali na redovna javljanja Bogoljubu Kariću tokom uredničkih kolegijuma. Bivši glavni i odgovorni urednik „Balkana“ Momčilo Petrović, koji je dao otkaz na tu funkciju još u januaru 2005, odbio je da za „Vreme“ dâ bilo kakav odgovor na tvrdnje svojih novinara: „Nemam komentar“, jeste sve što je želeo da kaže o evenutalnom uplitanju u uređivačku politiku.
U SLUŽBI LEPOTE: Kako bilo, već i sam pogled na „Balkan“ u periodu jun 2004. – februar 2005. pruža jasnu sliku o situaciji: napadi na Karićeve arhineprijatelje (pre svih, kako kažu novinari, Mlađana Dinkića i direktora Telekoma Draška Petrovića), prenošenje svake reči koju je Karić izgovorio prethodnog dana, ali i pravi mali „biseri“ koji na prvi pogled nemaju nikakve veze s politikom. Prvog dana novembra 2004. „Balkan“ je, recimo, objavio tekst o 18. sajmu kozmetike. Ništa strašno da uz ocene o izloženim „novim dostignućima kozmetologije i aromaterapije“ ne stoji i informacija da je „Jasmina Mitrović-Marić, koja je bila kandidat za gradonačelnika, u ime Karić fondacije uzela aktivno učešće na Beogradskom festivalu lepote“. I sve to pod naslovom „Jasmina Mitrović-Marić u službi lepote“…
Prema rečima novinara „Balkana“, Karić nije diktirao samo teme i pitanja već i nešto što bi se moglo nazvati tematskom dinamikom. „Posle niza tekstova o navodnim mahinacijama Mlađana Dinkića, rečeno nam je da je Bogoljub zvao, da se ‘video s Mlađom’ i da bi trebalo malo da stanemo. Posle nekoliko tekstova o prvim sukobima unutar SPO-a takođe nam je sugerisano da malo usporimo s tom temom. U tom trenutku, priče o SPO-u nisu išle u prilog Velimiru Iliću, koga smo takođe često promovisali.“
Iako su takvi nalozi najčešće ispoštovani, poneki su bili daleko od zdravog razuma. „Kada smo objavili nekoliko tekstova o imovini porodice Karađorđević, Karić je pozvao i rekao da nam je to super i da samo tako nastavimo, ali da ipak objavimo i da je jedan član familije homoseksualac. Na pitanje urednika kako uopšte može da se objavi tako nešto i ko je izvor za tu informaciju, Karić je objasnio da je priču čuo u avionu i da je prva žena dotičnog Karađorđevića onomad zatekla muža u muškom zagrljaju. Zašto mu je to u tom trenutku bilo bitno, ne znam, ali priču ipak nismo objavili.“
Osim uređivačke politike, na Karića kao vlasnika Balkana“ upućivale su još neke stvari. Kad bi se zbog kašnjenja honorara novinari obratili finansijskom direktoru Dejanu Mijuškoviću, obično su dobijali odgovor: „Čuo sam se s Goranom Milićem, uplaćeno je, biće.“ Sticajem okolnosti, dotični Goran Milić je ni manje ni više nego generalni direktor Astra simita (sistem kompanije Braća Karić). Osim toga, dugo se po redakciji „Balkana“ prepričavalo kako je zahvaljujući jednoj novinarki profitirao ostatak redakcije. Naime, dok je intervjuisala Momčila Trajkovića, u kancelariju je ušao Bogoljub Karić i oduševljen što je pred njim baš novinar tog lista, predstavio joj se kao „čika Bogi“. A ona, već izmorena od toga što honorari kasne, upitala ga je: „Pa, čika Bogi, kad će naše plate?“ Čika Bogi je odmah potom pozvao uredništvo i upitao ko je „ta budala“, ali je honorar ipak pristigao u rekordnom roku.
ADRESE KOJIH NEMA: No, naspram završne epizode serijala o „Balkanu“, sve to su nekako sitnice. Najpre u januaru 2005. otkaz daje urednik Momčilo Petrović, vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika Stojan Drčelić zadržava se u redakciji dve sedmice i potom odbija da potpisuje novine, „Balkan“ 7. februara 2005. prestaje da izlazi, a 15. marta 2005. novinarima su u kafani Centar uručeni otkazi i radne knjižice. Bez posla je ostalo 48 stalno zaposlenih i oko 70 honoraraca, izdavač im je ostao dužan 10.628.600 dinara, a preduzeće je zbog duga prema štampariji pred stečajem. Direktor Generalpublika Mirjana Cogoljević objasnila je da su zaposleni proglašeni viškom, da „svoja prava mogu da ostvare preko Nacionalne službe za zapošljavanje“ i da „nije u mogućnosti da stupi u kontakt sa osnivačem lista BNN Limitid“.
U međuvremenu, 10. marta 2005, u Republičku inspekciju rada stiglo je pismo koje bi nadležnima, da ih je uopšte briga šta im se u državi događa, moglo dati smernice za konačno ispitivanje famoznih srpsko-kiparskih veza. Naime, Milka Ljubičić, potpisana kao novinar-urednik u „Balkanu“, uputila je ovoj inspekciji pismo u kojem se, pored obaveštenja o gašenju lista i dugovanjima prema zaposlenima, navodi i sledeće: „U njihovo ime (u ime zaposlenih – prim. aut.), ja sam preuzela da kontaktiram sa Bogoljubom Karićem (slede dva broja mobilnog telefona – prim. aut.) koji je obećao da će u ime većinskog vlasnika Generalpublika, a to je firma BNN Limitid (2. Kastros Strit, P.C. 2085, Nikozija, Kipar), i na osnovu činjenice da je imao uticaj na uređivačku politiku „Balkana“, ishodovati plate i honorare za nas. S tim u vezi uputio me je na svog advokata, gospođu Veru Čabarkapu (slede adresa i brojevi telefona – prim. aut.) i na gospodina Gorana Milića (Astra simit grupa) koji su taj problem trebali da reše. Međutim, kako je juče prošlo mesec dana od tog dogovora, a da niko ništa nije uradio na tom planu, kao i da je u međuvremenu sedište Generalpublika izmešteno na nama nepoznatu adresu, molimo vas za savet šta da radimo.“
Još nema odgovora iz Republičke inspekcije rada. Baš kao što već četiri meseca nema ni odgovora iz Ministarstva inostranih poslova na pitanja novinara „Balkana“ o vlasniku i osnivaču BNN Limitida. Nema ni nekoliko zaostalih honorara, a ni imena, prezimena i adrese onih koje bi novinari mogli da tuže. I baš kao što obično biva, čika Bogi nema apsolutno nikakve veze s tim.
Tamara Skrozza
