ENDrugi, koji su Ceru upoznali nešto kasnije ili su nastavili druženje sa njim, ovim Stojanovim osobinama dodaće i ocene da je video dalje i bolje od drugih, dakle jasnije, da je bio pravi talenat za pisanje, izvanredan i oštrouman novinar, jedan od najboljih beogradskih kolumnista, suptilni i ozbiljni analitičar koji je pronicljivo sagledavao suštinu tamo gde su se drugi gubili u magluštinama, pokušajima ili nedoslednostima.
Stojanovi komentari u Vremenu i Danasu za mnoge su bili putokaz, kamen međaš, pouzdan oslonac i glas razuma u vremenu kad je razum bio proteran sa ovih prostora. Imao je veoma inteligentna, rezolutna i suptilna zapažanja i prave reči za određene pojave. Radio u korist istine, bez gneva, mirno, načisto sa sobom i drugima.
Zračio je nekom posebnom vrstom humora, vedrine i optimizma kojima je ljudima budio nadu i onda kada je izgledalo da su sve lađe potonule. Stojan je bio postojan, a on i Vreme, bili su i ostali svetionik slobodne misli.
Njegovi prijatelji, kolege i čitaoci pamtiće da je Stojan bio retko mudar čovek, veoma obrazovan ne samo u formalnom smislu, nego neko ko se i sam stalno edukovao i proširivao vidike, nesebično prenoseći znanja, mišljenja, dijagnoze i zaključke na svoje čitaoce, od kojih su mnogi posle čitanja njegovih tekstova i prihvatanja Cerinih stavova i sami postajali uravnoteženiji, razumniji i pametniji.
Stojan je bio i nepokolebivi protivnik bratoubilačkih ratova koji su se vodili na jugoslovenskim prostorima. Nije on bio zaneseni pacifista, već kako kažu njegovi prijatelji iz Centra za antiratnu akciju – militantni i ljuti borac za mir.
Sve je to bio Stojan, čovek koji je za života postao legenda, a danas ga više nema. Posle odlaska ovog pristojnog, čestitog, autentičnog i neponovljivog čoveka ostaje ogromna praznina.
