ENProšlo je tek pola godine otkako sam se iz Srbije preselio u Luksemburg i počeo da radim kao dopisnik TV N1; nisam se ni smestio, kada je sve stalo. Ekstremno dinamičan posao, koji podrazumeva mnogo putovanja, sastanaka i raznih susreta, iznenada se drastično promenio.
Na nesreću, jedan od prvih slučajeva virusa otkriven je na spratu poslovne zgrade u kojoj se nalaze i naše kancelarije. Istog trenutka je sprat bio zapečaćen, pa su od tog trenutka informacije iz Luksemburga emitovane iz stana, iz improvizovanog studija koji je napravljen u delu dnevne sobe, odmah pored frižidera, koji se pokazao savršeno tihim u trenucima uključenja u program.
Mobilni telefon je služio kao kamera, laptop kao nosač za “kameru” nakačenu nekim žicama, a scenografiju su činila dva rol-apa televizije, kuhinjski sto i par barskih stolica. Radni dan je trajao neprekidno, kao kod svake druge krize. Informacije neprestano pristižu sa svih strana, radni elan iznad maksimuma. Ali sve to od kuće. Susreta nema. Putovanja nema. Za ulazak u susednu zemlju potrebna je potpisana potvrda poslodavca da je put neophodan. U novinarskom poslu to nije nikakav problem dobiti, ali nije ni garancija da vas nepoverljivi policajac neće vratiti kući sa “graničnog prelaza”.
Iako su institucije Evropske unije zatvorene čim je izbila pandemija, konferencije za novinare su redovno održavane preko interneta. U svakom trenutku je svim akreditovanim novinarima dozvoljeno da postavljaju pitanja i potpitanja, na jednu ili više tema, a svi portparoli su dostupni čitav dan. Evropski parlament je u jednom trenutku otvorio svoja vrata, jer su poslanici shvatili da ne mogu da rade normalno, budući da se glasanje od kuće, na potpisanom papiru koji je potom skeniran i poslat u Brisel, nije pokazalo posebno produktivnim. To smo i mi koristili da se lice u lice vidimo jedni sa drugima, ali i sa poslanicima ili raznim stručnjacima, sa kojima smo u međuvremenu komunicirali uz pomoć mobilnih aplikacija.
Jedina razlika je maska za lice, koja je postala obavezni deo garderobe svakog sagovornika, ali i drugačija atmosfera u sablasno praznom parlamentu, na kojem vas obaveštenja, putokazi ili dezinfekciona sredstva na svakom koraku podsećaju da je virus sveprisutan. U samom Luksemburgu nema većih problema za rad. Premijer i ministarka zdravlja jednom nedeljno izlaze pred novinare, a nisu retki ni ministri obrazovanja i privrede ili medicinski i drugi stručnjaci. I odgovaraju na pitanja. Nema zabranjenih, niti favorizovanih. Informacije o širenju virusa objavljuju se svakog poslepodneva. Saopštava se broj novozaraženih, broj testova, broj hospitalozovanih, umrlih i stopa pozitivnih testova, dok se detaljnije analize rade na dve nedelje.
Za lakše razumevanje, tu su razni grafikoni, uporedne analize, mape raširenosti virusa iz kojih se tačno videlo kakvo je stanje u kom gradu. Nakon što su u državi ukinute vanredne mere, koje su uvedene na samom početku kao i u gotovo svim drugim članicama EU, sistem se vratio u delimično normalno stanje, iako su mnoge institucije nastavile su da rade na daljinu i sve je drastično sporije. Vlada Luksemburga na osnovu analiza i konsultacija sa stručnjacima predlaže mere u formi zakona, o kojima potom debatuje i glasa parlament.
Kakav je suštinski bio odnos vlasti prema pandemiji i građanima, dobro opisuje podatak da je ministarki zdravlja tokom krize značajno porastao rejting. Ali ona nije nazivala virus korona “najsmešnijim virusom” ili davala savete ženama da “idu u šoping u Milanu” u jeku pandemije. Poruke koje je vlast slala su uglavnom bile smislene, bez dizanja panike, ali i bez umanjivanja opasnosti. Iako ima prostora za kritike, u odnosu vlasti i javnosti nemoguće je pronaći paralelu sa Srbijom i regionom.
Daleko od toga da je stanje idealno, nisu sve informacije odmah bile dostupne, niti sasvim jasne. Kao što ni trentuno nema detaljnih informacija o planu vakcinacije. Prvi odgovor na pandemiju je bio spor. Na primer, u početku uopšte nije bilo zaštitnih maski. Ali su uvedena razna ograničenja: fizička distanca, rad od kuće, škole su zatvorene…
Iako je u početku sve delovalo haotično, ljudi su uglavnom poštovali preporuke. Poseban problem za veliki broj ljudi u to doba bila je i odluka o zatvaranju unutrašnjih granica, jer više od 250.000 ljudi radi u Luksemburgu, a zbog pristupačnih cena stanovanja živi u nekoj od okolnih država. Ali, i to je rešavano hitnim bilateralnim dogovorima.
Onda se aktivirala i Evropska komisija i preuzela koordinaciju. U Luksemburg su u međuvremenu stigle i prve maske, početna pomama za toalet papirom je nestala, pa je uz zabrane i ograničenja, mogla da počne i ta “nova normalnost”. Pošto je država prilično bogata, odmah je spremila pakete pomoći za privredu. Mnogi su se žalili na kriterijume, mnoga preduzeća su ugašena, ali stvari funkcionisušu i iz države uveravaju da mogu da se suoče sa krizom.
Prednost Luksemburga je i što je veoma mali, pa je država organizovala masovno besplatno testiranje žitelja, prekograničnih radnika i putnika. Poštom stigne poziv sa kodom koji se unosi na specijalizovanu internet stranicu i odabere tačno vreme i mesto testiranja. Od marta do novembra testirao sam se osam puta, svaki put iz automobila. Procedura je jednostavna, nakon prijave se ode na jedan od punktova predviđenih za to, kroz prozor skeniraju QR kod koji ste dobili prilikom registracije, provere identifikacioni dokument i zdravstvenu knjižicu i uzmu bris.
Negativan nalaz javljan je SMS porukom, a pozitivan telefonskim pozivom sa daljim instrukcijama. Ja sam osam puta dobio SMS. Sa vakcinama je međutim potpuno drugačija situacija. Nije problem samo mali broj koji je dopremljen, već i spor proces. Možda tako nije moralo da bude, ali „bogati Luksemburg“ nije nabavio nijednu vakcinu van šeme Evropske komisije o zajedničkoj nabavci i time je pokazao veliku solidarnost. Zbog toga su mi smešne kritike pojedinaca na račun ustupanja dela vakcina iz Srbije Makedoniji i spekulacije o mogućim nepopularnim motivima za to.
Na stranu sve, iskazivanje te vrste solidarnosti je jedna od lepših vesti iz regiona. I šta sad?
Vakcinacija u EU je krenula a sporo, kritike su sve glasnije, a protivnici vakcinacije sve vidljiviji. Ubrzaće se dostava vakcina, države će se bolje organizovati, ali je teško zamisliti skoro okončanje pandemije ako se nepoverenje ljudi bude širilo. Možda ih više puta najvljivano uvođenje “korona pasoša” natera da promene mišljenje, ali i to je sasvim druga tema… Uglavnom, pošto Luksemburg planira da vakciniše nešto više od 40.000 ljudi do kraja maja, ne verujem da ću stići na red pre leta. Ali kad god to bude, nemam dilemu. Naravno da ću se vakcinisati.
