ENIako su novinari i novinarke otkrili toliko skrivenih pukotina vlasti tokom prethodne godine, koju je obeležila svetska kriza pod plaštom korone, njihove tobože kolege su se vraški trudile da sve te stvari zamaskiraju i obore. Nacionalne frekvencije u Srbiji su vrvele od raznoraznih medijskih stručnjaka, koji su upirali prstom u istraživačke novinare da su lažovi, bilo to da je manipulisanje brojem mrtvih, koje je otkrio BIRN, ili kada je CINS otkrio “nevidljive nabavke“ – bilo je nebitno, važno je bilo isprati sve prljave greške i okrenuti ih naopako. Svako jutro i veče Dragan J. Vučićević, Milan Lađević, Saša Millovanović i mnogi drugi iz propagandne mašinerije napinjali su se da objasne građanima Srbije kako je pogrešno na svakom mogućem nivou izveštavanje N1, Nove S, ili drugih medija o svemu što se dešava oko epimedije u Srbiji. Svakodnevno laganje i spinovanje oko opravdavanja uvođenja vanrednog stanja u martu, relativizovanje hapšenja novinarke Ane Lalić, preko umanjivanja značaja julskih demonstracija, imali su za cilj stvaranje sveopšte konfuzne atmosfere u očima običnih građana, gde, maltene, “novinari po službenoj dužnosti” crtaju mete onima koji zapravo časno i odgovorno rade svoj posao. Novinar Slobodan Stupar kaže za Dosije da “ovde ima puno ljudi koji rade za vlast”.
Smrad koji ne može da iščezne
“Vlast im dođe kao jedino sigurno mesto, pa kada se ona promeni, radiće za drugu. Nušić je govorio da pola Srba radi u policiji, a pola za policiju, a onda kada se promeni vlast, oni se rotiraju. Kada bi se otvorile sve arhive bezbednosnih struktura, mislim da bi Srbija smrdela narednih desetak godina. Taj smrad ne bi mogao da iščezne odavde koliko smo mi spremni da štetimo drugome zbog sitnog ćara, neke zavisti i uživanja u tome da učinimo nešto nekome jako loše”, ističe Stupar.
Devedesetih godina smo, kaže naš sagovornik, “imali navalu upravo takvih”.
“Počeo je rat, silne kolege sa kojima sam sedeo u kafani, za koje sam mogao ruku da dam da su u profesionalnom smislu normalni, odjednom su postali borci za nacionalnu stvar, i krenuli da rade za Službu i Miloševića. Od sto mojih kolega, takvih je bilo osamdeset”, naglašava Stupar.
Sociolog Dario Hajrić smatra da je 2020. “dokazala da propagandisti uredno obavljaju svoj posao opsluživanja vlasti čak i kada je u situaciji doslovno reč o ljudskim životima, prećutkujući otkrića o lažiranju broja obolelih i umrlih“. “U situaciji kada nam je pravovremena, potpuna i proverena informacija bila neophodna, gledali smo konferencije za štampu na kojima je većina umesto profesionalizma demonstrirala servilnost“, ističe Hajrić. On kaže da “nije nikakvo čudo što smo za kraj takve godine gledali voditeljku tobože javnog servisa kako krajnje uslužno pita Ivicu Dačića šta bi želeo da priča i koga bi želeo da pomene“.
“Naravno da svi doživljavamo RTS kao onu mašinu za izbacivanje loptica teniserima kada vežbaju, ali kada tako nešto zaista i vidimo to ipak dodatno srozava poverenje u novinarstvo“, izričit je Hajrić.
Ljudi i neljudi
Nevezano s tim što je i samo društvo postalo duboko podeljeno, novinari su takođe grupisani u nekoliko tabora, te smo bili svedoci niza verbalnih i neverbalnih napada na novinare N1, dnevnog lista Danas, Nove S, koji su pokušavali da prenesu informacije od javnog značaja, upravo od tih običnih građana, a zatim smo opet viđali “pravdanja“ tog nasilja na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, ili u visokotiražnim tabloidima, koji se skoro, pa svode na “sami su to tražili“. Stupar kaže da im se “korona-godina taman lepo namestila”.
“Reč je propagandnoj ekipi sa iskustvom od trideset godina. Vučić je ubeđen da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, stoga njegove novine i TV dnevnici objavljuju kako je ovde divno i krasno konstantno”, ocenjuje on.
Na pitanje kako će, kada jednog dana ova vlast se promeni ili padne, svi ti ljudi presvučeni u medijske magove i žurnaliste moći da se adaptiraju u taj neki novi trenutak, i da li će ovo društvo upamtiti te ljude koji su činili nemoralne stvari u kriznom vremenu, Hajrić nije preveliki optimista, podsećajući na lakoću s kojom je javnost rehabilitovala većinu propagandista Miloševićevog režima.
“Budućnost sadašnjih ešalona će u velikoj meri zavisiti od toga kakva će vlast naslediti trenutnu kleptokratiju. Bude li joj nalik, sasvim sigurno će zadržati sadašnju propagandnu mašinu za mlevenje ljudskog mesa“, jasan je Hajrić. On smatra da nije reč samo o personalnom problemu. “Mediji se samo uklapaju u logiku takvog sistema, postavljajući se kao PR služba svake vlasti. U duboko korumpiranom društvu, to se ne smatra kao preterani greh“, smatra on.
Dekontaminacija raspada
Posledica stvaranja tog šizofrenog razdora u medijskom prostoru, izazvalo je i za posledicu, između ostalog, da dve trećine građana Srbije koji se informišu onlajn, ne veruje baš u tačnost tih informacija, dok je, pak, televizija i dalje opstala kao relevantan izvor informacija, iako sve nacionalne frekvencije pripadaju Vučićevoj imperiji, pokazalo je istraživanje „Informisanje u digitalnom okruženju u Srbiji” iz oktobra prošle godine koje je sproveo Centar za medijska istraživanja Fakulteta političkih nauka uz podršku BBC News na srpskom.
U Jugoslaviji se 1972. godine desila variola vera koja je doneta iz islamskih krajeva.
“Preko 18 miliona Jugoslovena je u roku od dve nedelje pelcovano protiv nje. Niko se nije bunio, i niko ništa nije pitao, jer su ljudi imali poverenje u državu. To je bio sistem. Sada toga nema, već vlada jedna banda koja u svakom biznisu, pa i nabavci vakcina, pokušava da uzme neki dinar. Trenutno vlada kakistokratija, vreme vlasti najgorih, jer je ovo apsolutni nastavak devedesetih“, zaključuje Stupar.
Na pitanje kako da ovo društvo sprovede medijsku dekontaminaciju, da bi jednog dana moglo da se jasno uoči ko je novinar, a ko propagandista, Hajrić odgovara da je “iluzorno zamišljati da tako nešto može da se učini bez šireg procesa departizacije“.
“Tabloidno novinarstvo je samo refleksija tabloidnog predsednika, tabloidne skupštine i vlade. Ono se direktno finansira iz državnog budžeta, kljuka se novcem od reklama preduzeća koja su u simbiozi sa partokratskom hobotnicom, najčešće mu ne znamo ni vlasničku strukturu, i to neće moći da promene nikakve medijske strategije i novinarska udruženja. Promena mora da bude deo šireg političkog projekta i profesionalizacije državne uprave“, tvrdi , Hajrić.
“Ako raskrstimo sa harizmatskim vođama kojima se vijori plašt dok spasavaju decu iz snežnih nanosa i dele respiratore, nestaće i potreba za pratećom minhauzenovskom scenografijom. Obrnut proces nije moguć: bilo bi preambiciozno očekivati od medija da mogu da poprave društvo u kojem su svi drugi kontrolni mehanizmi temeljno razoreni ili uzurpirani“, zaključuje Hajrić.
