ENNišta u tome, dabome, ne bi bilo čudno da TV nije prodata sedam puta skuplje nego što je na aukciji bila određena početna cena – Radio Leskovac dosegao je cifru od čak 20 miliona dinara, 133 puta viši od početne cene. Da stvar bude neobičnija, najstariju elektronsku kuću u Leskovcu kupio je Srđan Jovanović – portir upravo u Radio Leskovcu.
Istoga dana kada je Radio Leskovac dobio novog vlasnika, prodata je i TV Leskovac, ali takmičenje nije ni približno bilo dramatično kao za Radio Leskovac. Kupac TV je Vladica Jovanović, u javnosti poznat po ocu koji je vlasnik privatne firme Rad petrol, a po čaršijskim nagađanjima blizak demokratama.
Priča o leskovačkoj „sedmoj sili’’ od samog početka promene vlasničkih odnosa ima posebnu dramatiku. Najpre se ovde pričalo da za novine, Radio i TV niko nije zainteresovan zato što beleže gubitke. Izgledalo je, u prvi mah, da su takve procene „ekonomskih eksperata“ bile ispravne. Radio Leskovac, na primer, na prvoj aukciji nije ni prodat, a za drugu početna cena je bila – 155.000 dinara.
Ni leskovačka Informativna kuća Naša reč na aukciji u Beogradu nije prodata na prvoj aukciji, jer niko nije bio zainteresovan za kupovinu lista, inače osnovanog daleke 1944. godine. Tu „krajnje neatraktivnu kuću“, jer je podstanar i ima lošu opremu – kupio je na drugoj aukciji Nikola Dinčić, sin Ljubiše Dinčića, novinara Naše reči, koji je preuzeo ulogu glavnog i odgovornog urednika tog nedeljnika. U Našoj reči, posle privatizacije, nekoliko novinara je napustilo kolektiv, a zbog prevelikog broja radnika u TV i Radio Leskovcu, procenjuje se da će broj zaposlenih biti prepolovljen. U Radio Leskovcu, na primer, realizovan je socijalni program, ali to nije učinjeno u TV, jer njihov predlog nije prihvaćen. Za razliku od TV Leskovac, koja ima svoju zgradu, Radio Leskovac je podstanar, pa se lako može dogoditi da se narednih godina nađe na ulici.
Danilo Kocić
