ENAko je suditi isključivo po broju medija i novinara koji u njima rade, reklo bi se kako je Srbija zemlja izuzetne političke i medijske kulture. Isti pogrešan zaključak mogao bi se još lakše doneti ukoliko se ima u vidu koliko fakulteta za novinarstvo postoji u Srbiji i koliko se mladih ljudi u ovom trenutku školuje da bi postali upravo – novinari. No, za razliku od broja medija i novinara (za koji se zna jedino da je velik, ali koji još uvek niko nije utvrdio), broj fakulteta i studenata precizno je utvrđen. Prema nalazima istraživanja koje je, na inicijativu Centra za profesionalizaciju medija, sproveo Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Instituta društvenih nauka, u Srbiji je tokom školske 2006/2007. postojalo osam fakulteta na kojima postoji smer za novinarstvo, kao i jedan program tzv. osnovnih strukovnih studija (u prevodu: na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu postoji smer za sportsko novinarstvo).
Od 1968. do 2002. novinarstvo se u Srbiji moglo studirati samo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a od 2003. uvedene su sve ostale studije novinarstva: u Kosovskoj Mitrovici, Novom Sadu, Nišu, Novom Pazaru, na Fakultetu sporta i fizičkog vaspitanja, kao i na tri privatna fakulteta. Ni tu nije kraj: za sledeću školsku godinu najavljeno je uvođenje obrazovnog profila novinar-pravnik na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Od 2002. do 2007. broj studenata upisanih na prvu godinu povećan je za čak tri puta (sa 220 u 2002. na 630 u 2006), a u zimskom semestru 2006. novinarstvo je ukupno studiralo čak 1668 studenata. Pošto se pretpostavlja da u Srbiji od novinarstva trenutno živi između tri i četiri hiljade ljudi, to zapravo znači da će u sledećih nekoliko godina na medijskom tržištu biti za bar trećinu više onih koji nude svoje novinarske usluge. Kako i ovi koji su već na tržištu uglavnom teško preživljavaju, sva je prilika da će njihovo preživljavanje biti još teže, a da će novi kadrovi biti prinuđeni da pristaju na loše uslove kako bi iskamčili makar kakav posao.
„Medijska industrija raste, pa raste i količina novca koji se tu vrti. Ljudi koji studiraju novinarstvo verovatno se nadaju da će postati TV voditelji, ali će, kad shvate da je do toga ipak malo teže doći, moći da se zaposle u različitim sektorima koji imaju potrebu za poboljšanjem odnosa sa medijima“, kaže Stevan Nikšić, direktor Centra za profesionalizaciju medija.
Jedan od većih problema koji je uočen u vezi s obrazovanjem budućih novinara opet je u vezi s brojem fakulteta – vlada opšta oskudica nastavnih kadrova. Čak i na beogradskom Fakultetu političkih nauka, koji je kadrovski najkompletniji, broj studenata je 24 puta veći nego broj nastavnika, vežbe i praktična nastava izvode se u grupama od 30-40 studenata, a teorijska predavanja jedan nastavnik ponekad izvodi i za 160 do 200 studenata istovremeno.
Zbog toga, nije ni čudo što su i sami studenti nezadovoljni znanjem koje dobijaju – bivši studenti koji već rade, kao i aktuelni studenti, kvalitetu studija daju prilično loše ocene. To je zapravo i jedini podatak koji istinski iznenađuje inicijatore ovog istraživanja – po rečima Stevana Nikšića, čudno je to što većina studenata studira o svom trošku, što su nezadovoljni onim što im se nudi, a zanimanje za studije novinarstva i dalje raste.
Posebno zanimljiv deo istraživanja odnosi se na stavove urednika i istaknutih novinara o fakultetskom obrazovanju novinara. Pre svega, na pitanje o broju fakulteta za koje znaju, od sto anketiranih nijedan nije naveo sve fakultete na kojima se studira novinarstvo – skoro svaki deseti nije čak naveo ime nijednog fakulteta, a najveći broj ispitanika znao je za dva ili tri fakulteta. Istraživači napominju da taj nalaz pokazuje „slabu vezu između fakulteta i medija“, a to praktično znači da će budući diplomci često morati da objašnjavaju odakle zapravo dolaze. Na pitanje o kvalitetu studija novinarstva, na osnovu onoga s čime se susreću u svom radu, urednici i novinari studijama novinarstva daju prosečnu ocenu 2,4 (na skali od 1 do 5), a samo jedan ispitanik ocenjuje ih čistom peticom. Zbog svega toga i ne čudi što svega petina ispitanih urednika pominje fakultetsko obrazovanje kao relevantan kriterijum za izbor između kandidata za posao – kao i u svim prethodnim vremenima, prednost daju onome što kandidat zna i ume, a ne papiru s kojim dolazi u redakciju.
Ono što je najneverovatnije u ovoj priči jeste nalaz da svega 25 odsto nastavnih programa novinarstva sadrži pravopis maternjeg jezika. Istaživači kao kontrast navode primer SAD gde 94 odsto studija novinarstva uključuje engleski kao maternji jezik. Odgovor na pitanje zašto i kod nas nije tako, možda se krije u onoj konstataciji o rastu medijske industrije i činjenici da „dipl. novinari“ neće ni živeti od novinarstva u užem smislu reči – u ovdašnjoj industriji, jezik i nije previše važan. A kad smo već kod toga, ni u TV voditeljstvu.
Tamara Skrozza
