Petnaest godina od gašenja Trećeg kanala

„Od onih sam koji gledaju da se ne osvrću previše na prošlost, jer ona nema mnogo šta da ti kaže, ali ne prođe skoro ni dan da me slučajni prolaznik, poštar, prodavac ili lekar ne podseti na nešto ili nekog sa 3K“, priča naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, 3K je doslovno bio televizija mladih ljudi kojima je sticajem okolnosti data šansa da se igraju.

„Nikada nije imao velike budžete, skupu scenografiju i tehniku, baš naprotiv, ali je imao ideje, kreativnost i energiju mladog sveta koja je kuljala. Na neki neverovatan način, čak i pojavom drugih televizija (Pink, BK i B92), 3K je skoro do pred kraj postojanja čvrsto držao prvo mesto u prajmtajm terminima“, ocenjuje Miklja.

On dodaje da je mlada ekipa imala sreću da je pored prva dva državna „ustrojena“ programa, ljudima bila zanimljiva opuštenija varijanta programa, zbog čega je 3K i bio u jednom periodu i toliko gledan.

Kada je počeo karijeru na Trećem kanalu, Igor Miklja je bio student Pravnog fakulteta i, kako on kaže, nije se nadao da će ostati do samog kraja postojanja kanala, s obzirom na to da mu je u početku kanal bio samo „usputna stanica“.

„Da nisam suspendovan 1996/97. godine zbog učešća u studentskim demonstracijama, vrlo verovatno da ne bih ni završio prava. S ove distance zahvaljujem se tadašnjem rukovodstvu RTS-a. Vratio sam se 2000. godine i sve te godine provedene na 3K omogućile su mi da paralelno završim i jedan ‘životni fakultet’ a to su neverovatne stvari, ljudi i događaji koji su nezamislivi u nekom drugom poslu“, govori on.

Miklja podseća da su podsetnik da 3K na neki način i dalje živi lica koja i dan-danas, 15 godina posle ukidanja tog kanala, čine bitan deo mnogih televizija – Nebojša Višković, Ivana Zarić, Marija Kilibarda, Voja Nedeljković, Dragan Pešikan, Irina Vukotić, Slobodan Šarenac, Duška Vučinić, Tanja Peternek i mnogi drugi.

Njihov rad i boravak na trenutnim televizijama, dodaje, su neki prirodan evolutivni put, a da postoji danas 3K njih bi odavno zamenili neki novi klinci kojima bi ruke bile manje-više odrešene za rad i ideje pre svega.

„Tu je i odgovor da li bi Treći kanal mogao da postoji na današnjem medijskom nebu Srbije? Nezamislivo…“, završava priču Igor Miklja.

Na emisiji „Ženske priče“, radile su Ivana Zarić, Nataša Ristić i Sanja Ignjatović.

„Ekipa Trećeg kanala svih generacija i dan-danas se drži i druži i često pričamo o tim danima. Mnogo puta smo se pitali da li bi 3K kanal kakav je bio, u ovim vremenima uopšte imao smisla“, priča Ivana Zarić, nekada Bojić.

Kako dodaje za Danas, upravo ga je toliko omiljenim činila ta jednostavnost, koja je bila skopčana sa lošim materijalnim uslovima.

Ona dodaje i da je sve to uspela da nadoknadi ekipa koja je radila na 3K zahvaljujući svom entuzijazmu i time što su „radili mnogo pa i živeli na TV-u“.

„Ono što i dalje smatram fenomenom je to kako su nas tačno odabrali i spojili. Baš smo bili ekipa. Ostala su neka životna prijateljstva, svi smo radili sve, brusili se za godine koje su usledile i jako mi je žao što je 3K samo tako nestao“.

Sagovornica Danasa govori i da je i danas ljudi zaustavljaju na ulici i pitaju za kolege sa kojima je radila i da joj je drago što vidi da se mnogi i dalje sećaju emisija sa 3K.

„Meni je to ubedljivo najlepši deo mog medijskog ‘odrastanja’, a verujem i svima ostalima koji su živeli tu priču“, napominje Zarić.

Sanja Ignjatović je vodila kviz „Ko će koga“, a pored toga je sa Ivanom Bojić i Natašom Ristić radila i na emisiji „Ženske priče“

„Pojava Trećeg kanala je sasvim sigurno bila nada i novitet u tim godinama, posebno što je kanal bio namenjen pre svega mladima“, ocenjuje Ignjatović za naš list.

„Ono što je za nas, mladu ekipu punu želje i entuzijazma, tada bilo važno jeste to što nam je dozvoljeno da iz naše perspektive dvadesetogodišnjaka kreiramo mnjenje koje je bilo potpuno drugačije od svega do tada viđenog na prvom i drugom programu RTS-a koji su bili i jedini programi“, dodaje naša sagovornica.

Ona kaže da je cela ta ekipa 3K činila njih pedesetak i većina tih ljudi i dan-danas daju pečat gotovo svim televizijskim kanalima, a ono što je zanimljivo jeste to što su svi ostali u dobrim odnosima, što znači da je 3K bio napravljen iz istinske želje, entuzijazma i energije mladih ljudi, a posebno potrebe da se pruži Jugoslaviji nešto drugačije od svega u tom trenutku“, navodi Ignjatović za Danas.

Voja Nedeljković je bio jedan od novinara i voditelja sa 3K, a najpoznatiji projekat na kom je radio je bilo muzičko takmičenje 3K-dur u kom su učestovali danas već poznati, a tada mladi pevači.

„To je bilo prvo veliko takmičenje pop i rok muzike kod nas gde su učestvovali mladi talenti i gde su se po prvi put pojavile: Jelena Tomašević, Marija Šerifović, Ana Štajdohar… Bilo je to lepo vreme“, počinje priču Voja Nedeljković.

On je takođe vodio kvizove „3K-viz“, sa koleginicom Marijom Mijatović porodični kviz „3K-šou“ sa Ivanom Zarić (tada Bojić) je radio na emisiji „Pozdrav iz Beograda“, a sa Sanjom Ignjatović kviz – „Ko će koga“.

„Na našu veliku žalost, nismo uspeli mnogo materijala da sačuvamo iz tog perioda, nešto je izbrisano, a nešto uništeno jer nikada nije stvorena arhiva ozbiljnog karaktera za 3K emisije, pa zato danas ima malo video zapisa na Jutjubu snimljenih sa VHS kaseta“, ukazuje Nedeljković.

Treći kanal je, prema njegovom mišljenju, bio rasadnik dobrih talenata i još boljih ideja, iako, kako dodaje, nisu nikada bili ljubimci njihove matične kuće i gledali su ih kao „na neki višak“, navodi naš sagovornik.

On ističe kako je mlada ekipa uspevala da opstane zahvaljujući dobroj energiji i želji za radom.

„3K je na neki način bio slobodniji i opušteniji kanal i mislim da je to postavilo i neke paramtere za buduće generacije i televiziju kasnije“, kaže Nedeljković.

On ukazuje i da mu sa emotivne strane period i rad na Trećem kanalu nedostaje, ali i da ne veruje da je danas moguće da jedan takav kanal opstane.

„Danas su se okolnosti promenile, javljaju se i kanali koji se bave društevnim mrežama, brže je vreme i traže se kraće forme, pa mislim da je teško stvoriti nešto kao 3K što će opstati, jer u ponudi već imamo veliki broj kanala“, naglašava Nedeljković u izjavi za Danas.

Dušan Kaličanin je na Trećem kanalu bio autor, urednik, producent i generalno inokosna pojava u odnosu na ostala TV lica koja smo dotad gledali na televiziji.

Njegov ulazak na Treći kanal takođe je bio prilično neobičan ili kako on sam kaže “na nivou anegdote”.

Naime, za razliku od većine mladih koji su se te 1992. godine pojavili u Sava centru na velikoj audiciji za voditelje i novinare Trećeg kanala, Dušan Kaličanin i njegova dvojica prijatelja (Zoran Panjković i pokojni Dejan Čagorović prim A.Ć.) takođe su došli da učestvuju u ovoj licitaciji talenata iako su na umu imali potpuno drugačiju misiju – oni su želeli da pokrenu muzički program.

„Treći kanal u tom trenutku nije pravio konkurse na koji ste mogli da pošaljete sinopsis za neku emisiju već je pravio velike audicije za spikere i novinare. Jedna od takvih ogromnih audicija je održana u Sava centru i trajala je nekoliko dana“, priča Kaličanin.

„Mi smo hteli na toj audiciji da malo upoznamo ljude, da se družimo i kažemo urednicima šta mislimo o njihovom programu, odnosno, da im damo neku vrstu konstruktivne kritike, da to što rade možda jeste počelo kao omladinski program, ali već počinje da klizi u nešto što iskače iz tog trenda“, objašnjava Dušan.

On dodaje i da im je zbog velike gužve u jednom trenutku dosadilo da čekaju, pa su odlučili da prošetaju. Međutim, kad su se vratili, organizator ih je obavestio da su brojevi sa njihovim terminima prošli, ali da će ih ipak pustiti jer su mu simpatični.

„I tu vidimo jednu vrlo nadrealnu scenu. Desetak ljudi sedi u nekom mraku. Svetla tuku u jednu osobu koja drži u rukama neki tekst, čita i stvarno se trese od straha. Tu je i iskusni novinar Nataša Ristić, koja postavlja pitanja i proverava da li kandidat može kvalitetno da pročita vest, vremensku prognozu i mali oglas. Nas trojica već vidimo da to nije to što smo mi hteli“, govori naš sagovornik.

Kaličanin objašnjava da, kad je došao red na njega, nije čitao zadati tekst već je počeo da priča svoju zamisao o novoj emisiji koja bi se zvala „Ultra“ i koja bi bila moderna, dinamično režirana – nešto slično MTV-u.

„Rekli smo i da mi  skoro ništa ne gledamo na njihovoj televiziji, da ona nije više za mlade, da treba da se menja i ubrza, međutim neki ljudi, koji su bili tu su ipak u nama prepoznali energiju“.

Kad se audicija završila, a on i njegovi prijatelji bili spremni da odu, Dušan priča kako im je tadašnji glavni i odgovorni urednik 3K, Aleksandar Crkvenjakov, prišao i na njihovo veliko iznenađenje saopštio da su dobili posao.

Kaličanin kaže da su on i njegovi prijatelji prošli i sve ostale krugove audicije kao i veoma kvalitetnu školu na RTS-u gde su se učili dikciji, pohađali kurseve režije, snimanja i montaže i godinu dana sticali iskustvo radeći priloge za emisiju “Čekajući metroa”.

On s ponosom ističe da je VJ Techno jedina emisija o tehno kulturi na svetu koja je emitovana na nekoj državnoj TV stanici.

„Devedesete godine su, u stvari, uspon elektronske muzike i tehno kulture ne samo u domenu audio umetnosti, nego i kulture uopšte, pa tako i u domenu grafičke umetnosti iz koje se tehno-estetika širi preko muzičkih spotova i kompjuterskih igrica na televizijske džinglove, pa i na same filmove“, konstatuje Dušan Kaličanin.

Sanja Radan je svoju karijeru započela na Prvom programu gde je sa Vojom Nedeljkovićem vodila emisiju Folk metar, a u isto vreme je počela da radi i na Trećem kanalu i u tom periodu je doživela veliku popularnost.

„Prvo sam bila verni gledalac, a onda sam sticajem okolnosti kad sam nakon nekoliko krugova audicije za Zabavni program RTS dobila prvi honorarni posao na prvom programu, dobila i ponudu za paralelno radim i na 3K“, priča Sanja Radan za „Danas“.

„Treći kanal je u vreme mog sazrevanja i odrastanja bio važna druga ponuda, ta živa i nadahnjujuća alternativa onome što su predstavljali tada TV Beograd 1 i 2. Mladi ljudi, druga energija, druga pravila, lica koja sam već gledala i volela, činili su da učim i uživam“, nastavlja naša sagovornica.

Ona dodaje i da je na 3K radila samo dve godine, s obzirom na to da je njena matična redakcija bila Zabavni program RTS-a i da nije bila lice 3K kao oni koji su ga stvarali i koji dan-danas predstavljaju simbol drugačijeg odnosa prema televizijskom poslu.

„Sam taj trenutak u televizijskom radu je ceoma važan, jer sam lično iskusila dva sasvim drugačija pristupa radu, dve ‘škole’, a najvažniji je zbog divnih uspomena i nekih dobrih ljudi, onih od kojih stalno možete da učite i da se radujete što ste blizu njih, da upijate njihovu mudrost i učite“.

„Televizija je nekada za mlade ljude koji tamo rade bila baš ta vrsta neprocenjive škole i mogućnosti da srećete i slušate Vladimira Andrića, Ljubivoja Ršumovića, Rašu Popova, Branku Otašević, Fetija Dautovića. Na 3K stasavali su novinari, mladi reditelji, vrhunski snimatelji, danas majstori fotografije, muzički urednici, majstori scenografije, svetla, montažeri… Naši najbolji sportski novinari i komentatori potekli su iz te škole“, ističe naša sagovornica.

Ona smatra i da ta vrsta slobode, ali uz visoke kriterijume po pitanju pismenosti i opšteg obrazovanja novinara, nedostaje i danas u medijima.

„Jednom prilikom na tradicionalnom okupljanju onih koji su nekada radili na 3K, Goran Aleksić, reditelj, rekao je ‘Da neko pametan dođe i sve ovde prisutne samo prebaci u jednu redakciju, dobio bi kompletnu televiziju’, priseća se Sanja Radan.

Među emisijama koje se pamte su i „Vodiću te samo reci gde“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Šoder lista“, „Trik šou“, „Generalna proba“, „VJ Techno“, „Polarotor“…

Na 3K su emitovane i čuvene skrivene kamere, a u njihovoj produkciji urađena su i „Dva sata kvalitetnog programa“.

Televizijska emisija za decu „S one strane duge“ takođe se emitovala na Trećem kanalu od 1989. do 1995. godine, a autor je bio čuveni glumac Milorad Mandić Manda.