EN
Krv na ruci žrtve koja se odbranila. Namera frustriranih bezumnika i njihovog duboko povređenog nalogodavca tog 16. aprila u Novom Sadu bila je da razbiju glavu radijskom uredniku i voditelju Dašku Milinoviću, koautoru emisije Alarm, čiji su redovni pacijenti bili. Da ga nauče pameti, pokažu se baš onakvima kakvim ih nemilosrdno prikazuje u svojoj emisiji. Nisu uspeli. Samo su podsetili na to – a verovali bismo im i na reč – kako je naprednjačka Srbija poligon za divljanje usred bela dana, u Skupštini ili na ulici, svejedno; prostor nekažnjivosti verbalnog i fizičkog napada na novinare.
U rekordno kratkom roku režim je počistio iza sebe i pohapsio svoje produkte, izdanke mržnje, neznanja, primitivizma. Šaljući poruku da su novosadski batinaši tek nesofisticirane i neorganizovane patriote, za razliku od parlamentarnog, uljuđenog glasa naroda, kojim se, kao, uostalom, i obično, sređenom vatrom više strelaca (iz pravila o korišćenju pešadijskog naoružanja) postiže najubojitiji efekat.
Nije režimu bio potreban ovakav incident (zato je policija do bila odrešene ruke da radi svoj posao), dok se, neobjašnjivo (?) smenjuje tužilac Predrag Milovanović koji je izborio zatvorske kazne za nalogodavca i počinitelje zločina u Grockoj, paljenja kuće novinara portala Žig info Milana Jovanovića. I dok se očekuju prvi efekti iskonstruisanih tužbi protiv medija, sa astronomskim od štetnim zahtevima.
Nakon parlamentarnog mahnitanja protiv redakcije portala KRIK usledilo je, naime, potezanje tužbi protiv medija koje namah postaju oruđe u instrumentarijumu režima koje, bezobzirnošću i neutemeljenošću, podsećaju na prekršajne postupke vođene po šešeljvučićevskom Zakonu o informisanju iz oktobra 1998.
Kompanija „Milenijum Tim“ tužila je JUG press, Infovranjske, Nova rs, N1, Newsmax Adria i dnevnik Danas zbog prenošenja stavova iz netih na konferencijama Narodne stranke u Leskovcu i Vranjskoj Banji. Ta kompanija zahteva da joj ovi mediji isplate po sto hiljada evra zbog „obaranja vrednosti žiga“, odnosno „umanjenje kreditne sposobnosti“.
Pet novinara i glavni urednik portala Vojvođanski informativni centar (VOICE) tuženo je, pak, 19. aprila zbog teksta o javnim nabavkama u socijalnoj zaštiti, a podnosioci tužbi su vlasnica Agencije „Niveustim“ iz Gornjeg Milanovca Aleksandra Jovičić i predstavnik te agencije u javnim nabavkama Milan Tadić, navodno blizak Srpskoj naprednoj stranci.
„Milenijum tim“ podseća, stariji pamte, na jednog od najpoznatijih tužilaca po Zakonu iz 1998, Patriotski savez Beograda. Razlika je u tome što ovom udruženju građana nisu bili potrebni novci i advokati, svako je mogao i bez njih biti tužilac, ako se oseća pogođenim. Presuđivalo se pred sudijom za prekršaje, u roku od 24 sata. Po tužbi ovih patriota ugašen je nedeljnik Evropljanin, uništeno preduzeće DT Press, a Slavko Ćuruvija kažnjen je sa 800.000 dinara. Pet meseci kasnije Slavko Ćuruvija je ubijen.
Ono što je o ljudima koji podnose tužbe po Zakonu o informisanju 1998. napisao Miloš Vasić moglo bi, u okolnostima politizovanog i slugeranjskog srbijanskog pravosuđa, da se primeni na sadašnje sudske progonitelje novinara i medija: „Držim da je pribegavanje ovom zakonu, pribegavanje sredstvu nečasnom i podlom, nedostojnom časnog, hrabrog, poštenog i istinoljubivog ljudskog bića. To je napad na protivnika čije su ruke vezane i koji leži na tlu.“
Jedan beogradski grafit obeležio je Srbiju devedesetih godina prošlog veka: „Nema novina – ima zidova„. Još ima novina i novinara, ima i portala, televizija, radio stanica. I ljudi kojima su potrebni.
