EN
DOSIJE: Očekuje se da vlast u Srbiji ovih dana proglasi pobedu nad koronom. Ti si dobitnica nagrade NUNS za tekst pod nazivom Korona: Broj umrlih i zaraženih višestruko veći od zvanično saopštenog“. Kako doživljavaš hvalisanje predstavnika vlasti, imajući u vidu saznanja koja si hrabro i bez ustručavanja prezentovala javnosti?
Natalija Jovanović: Hvalisanje vlasti doživljavam kao jednu vrstu strateške komunikacije koja nije potkrepljena činjenicima. Ovde vlada jedna vrsta izvrnute logike – kako da naštelujemo podatke kojima ćemo da izmanipulišemo građane i proglasimo pobedu na brzaka, umesto da logika bude kako da iskoristimo podatke koje imamo da brzo i efikasno rešimo probleme građana koje predstvljamo i dođemo do zaslužene pobede. Mi smo zbog toga tu, da podsećamo građane da vlast treba da ide u tom smeru i da ih upozorimo kada se stvari dešavaju na drugačiji način.
Ti si svojim novinarskim radom, u ime javnog interesa, izvesno pobedila vlast, dok ona proglašava pobedu nad bolešću, prilikom čega dobija aplauze sa svih strana. Kako se tim povodom osećaš i veruješ li u, čini se, sasvom normalan ishod situacije, u kojoj će odgovorni za zataškavanje, propuste koji su oduzeli živote ljudima, biti pozvani pred lice pravde?
– Ako živimo u društvu u kome je vlast spremna da manipuliše podacima iz domena javnog zdravlja tokom pandemije, malo je verovatno da u istom tom društvu postoje dovoljno jake institucije da utvrde ko je odgovoran za takvu zloupotrebu. Osećam da smo jako daleko od toga, da nakon važnih priča koje otkrivaju novinari dođe do institucionalnog razrešnja. Međutim, baš zbog toga ne smemo da stanemo tu i dignemo ruke. Osećam da ima jako mnogo posla, mnogo zataškanih istina koje treba obelodaniti kako bismo možda, jednog dana živeli u društvu u kome nekom iz vlasti ni ne padne na pamet da manipuliše podacima, a kamoli da se to i radi.
Kao novinarka redakcije u kojoj važe uslovi i slobode koje kolege u drugim redakcijama po Srbiji mogu samo da sanjaju, koji bi savet dala kolegama zarobljenim i onesposobljenim da rade svoj posao, uprkos jasnom uvidu o tome šta spada a šta ne u opšte dobro?
– Novinarima je podjednako teško kao i policajcima, lekarima, naučnim istraživačima, administrativnim radnicima iz javnih institucija koji žele časno i pošteno da rade svoj posao. Ako prihvatimo realnost u kojoj vlada stroga kontrola na svim nivoima društva, treba da se zapitamo da li smo uradili sve što je u našoj moći da dođem do dokumenta koji tražimo, podataka koji su nam važani, da li smo bili dovoljno uporni sa sagovonicima koji smo razgovarali. Kada izađemo iz okvira zarobljenika koji dobijaju informacije na kašičicu, nego ih aktivno tražimo, na sve moguće načine, onda smo na terenu slobodnog novinarstva. To je odluka koju svaki novinar sam treba da donese.
U ovako teškim uslovima rada, uprkos privilegovanosti obavljanja posla u redakciji poput BIRN, koliko si zadovoljna zbog priznanja koje ti je pripalo?
– Iskreno, ponekad se osetim kao ratni profiter, malo me muči činjenica da dobijam priznanja u trenutku krize, kada neki drugi ljudi gube živote i posao, a još za priču koja otkriva tešku istinu o zataškavanju velikog broja preminulih sugrađana. Dobar osećaj u celoj stvari jeste da istina ne može da se sakrije, da postoje hrabri pojedinici koji ne samo da prepoznaju manipulaciju, nego su spremni da o tome izveste javnost. Za mene to znači da radimo ispravnu stvar. Nagrade su super, ali najveće zadovoljstvo osetim dok radim na priči, kada dođem do tog dokumenta za kojim dugo tragam ili se javi sagovornik na koga dugo čekam.
