Ljubica Gojgić: Ne dopada mi se podela na opozicione i prodržavne medije

To je nesumnjivo bio i razlog zbog kojeg je novinarka i urednica emisije „Pravi ugao“ na Radio-televiziji Vojvodine Ljubica Gojgić nedavno, pored brojnih domaćih nagrada, dobila i prestižni Orden viteza nacionalnog reda Legije časti, koji dodeljuje Francuska.

Ova Užičanka jedna je od retkih novinarki u srpskom političkom novinarstvu kojima profesionalnost i objektivnost ne osporavaju akteri političke scene, ma na kojoj strani bili. Počela je na Radio Indeksu, sedam godina radila za nedeljnik NIN, na B 92 je od 2001, bila je specijalni izveštač iz Haga i autorka i voditeljka emisije „Proces TV“. Kao stipendista novinarske fondacije „Alfred Frendli“ radila je u dnevnom listu „Pitsburg post-gazet“ u Pitsburgu (SAD), a pre toga je bila novinarka u „Fondaciji novinara Evrope“ u Parizu, kao učesnik programa koji su sponzorisale Evropska unija i Vlada Francuske.

Takođe, Ljubica je radila u beogradskoj kancelariji Unmika, kao pomoćnica atašea za štampu. Pamtimo je i po brojnim intervjuima koje je, govoreći tečno engleski i francuski jezik, radila sa najuticajnijim političkim liderima Evrope.

* Kako je biti u društvu viteza nacionalnog reda Legije časti Emira Kusturice, Olje Bećković, Ružice Đinđić, Verana Matića, Sonje Liht, princa Božidara Karađorđevića? Da li vam odgovara društvo?

– Izuzetna je čast pridružiti se takvom društvu. Da dodam da mi je jednu od prvih dobrodošlica u taj klub počastvovanih uputio prof. Dragoljub Mićunović, a potom i kolega Zoran Sekulić, još jedan medijski vitez.

* Kada se govori o nagradi koju ste dobili, kaže se da je dobijaju ličnosti čije angažovanje otelotvoruje velike ideje, vrednosti i ciljeve koje Francuska brani na svojoj teritoriji i u svetu. Šta su danas „velike ideje“?

– Moj rad je prepoznat kao doprinos idejama demokratije i slobode medija i izražavanja. To jesu ideje za koje se vredi boriti. Baš kao što velikom idejom smatram borbu malog, u današnjem svetu tako često nipodaštavanog čoveka, da se pozove na svoje pravo na čist vazduh i vodu.

* Da li je lična žrtva imperativ za ostvarivanje velikih ideja, ima li onih koji su spremni da je podnesu, ili je žrtva obesmišljena?

– Bavljenje mojim poslom danas nije žrtva, iako jeste borba za neke ideje. Zbog toga što srećnim slučajem pripadam generaciji koja je naslednik i nastavljač borbi za velike ideje koje su se, u nekim drugim vremenima, zaista plaćale i životima. To me obavezuje da te žrtve poštujem i da nikad ne poverujem da je pogled unazad gubljenje vremena.

* Moto ordena je: čast i domovina. Šta su za vas ta dva pojma?

– Deo vaspitanja i obrazovanja, i važni životni orijentiri.

* Kako se autorska autonomija postiže? Nema mnogo novinara koji su to uspeli da osvoje i zadrže. Da li je to stvar nepoljuljanih i stabilnih moralnih premisa u profesiji, ili karaktera? Ili oboje?

– Trebalo bi da je jednostavno. Pravila našeg poziva su jasna, a materijala za rad ima i više nego što nam treba. Nisam usamljena, ima novinara koji uspešno čuvaju svoje pravo i obavezu na reč i stav. Imala sam sreću da od početka karijere radim u redakcijama u kojima se negovalo dobro novinarstvo, ili je bar poštovano moje opredeljenje da ostanem verna idealima zbog kojih sam postala novinarka. Posle skoro trideset godina karijere, to poštuje i najveći broj mojih sagovornika.

* Poredeći prilike u našem političkom životu devedesetih godina sa ovim danas, rekli ste da su mogla sa više hrabrosti da se postavljaju pitanja zvaničnicama, i da je nedolično ponašanje političara bilo mnogo više sankcionisano. Šta je, po vašem mišljenju, dovelo do toga da te sankcije tako vidno oslabe ili potpuno nestanu?

– Promenilo se vreme. Promenile su se okolnosti, načini vladanja, interes ljudi za politiku je zabrinjavajuće smanjen. Meni se ponekad čini da se ne radi toliko o manjku hrabrosti da se nešto pita, nego je reč o uverenju da pitanja više nemaju smisla. Ta apatija, ne samo među građanima nego i među novinarima, uznemirujuća je.

* Da li borba protiv nepravde i bezakonja znači automatsko svrstavanje u „novinarske opozicione redove“?

– Jasno da ne znači. Ali medijski doprinos toj borbi zahteva otvorenost i ka opoziciji ne samo ka vlasti. U prvom broju „Politike“ koji, čini mi se, stoji uramljen na zidu Udruženja novinara Srbije, stajalo je takvo uputstvo. Prostor se daje svima, ali se vlast, za razliku od opozicije, ocenjuje strožim kriterijumima.

* Čini li vam se da su novinari, bez obzira na to da li rade u „opozicionim“ ili „prodržavnim“ medijima akteri neprestane kampanje?

– Svedočimo vremenu u kome se stvari veoma pojednostavljuju kako bi lakše našle put do kupca, gledaoca ili političke podrške. Računa se na kratko pamćenje, okupiranost ljudi životnim problemima ili uživanjima, apatiju, beg od realnosti, strah. U tom scenariju ne bi trebalo da se pronalazimo kao akteri, ako smo novinari. Ne dopada mi se podela na opozicione i prodržavne medije, jer je dokazana zamka za naivne novinare i loša usluga javnosti koja nas prati.

* Gde je granica između delovanja medija i kritike (kontrole) vlasti, koja je jedna od osnovnih funkcija medija u savremenom društvu?

– Granicu definiše javni interes. Mediji, čak i kada su u privatnom vlasništvu, uvek moraju da rade u interesu građana. Ako tako radi i vlast nema velikih problema. Naši putevi se razdvajaju od trenutka kada politički, komercijalni ili privatni interesi počnu da ugrožavaju javni interes. U razotkrivanju takvih slučajeva, što se medija tiče, ne treba da ima granica.

* Srpskom medijskom scenom, bar kada je reč o fizičkom prisustvu (tiraž, gledanost), dominiraju mediji čija je pozicioniranost označena žutom bojom. To „žutilo“ se vremenom u našim prilikama pretvorilo u boju koju je teško opisati, kao i njihova nebrojena ogrešenja ne samo o struku, već o elementarni moral, a ne retko i zakon. Kako biste vi objasnili takvo stanje svojim studentima, u okvirima pokušaja da pružite valjanu definiciju medija?

– Kada sam radila sa studentima, a moj posao je bio da im pokažem kako se teorijsko znanje koje stiču na studijama novinarstva „prevodi“ u svakodnevni rad u redakciji, insistirala sam na onome čemu su mene učili. Da novinar mora da bude informisan, da brzo misli, ali da ne izveštava brzopleto, i da svaka informacija mora da bude proverena iz što je više moguće izvora. Jednom me je jedan mlađi kolega pitao, da li, kada tako savetujem, gledam šta se zaista radi u našim medijima? Studenti, ali i većina ljudi koji nas prate, umeju da naprave razliku između medija čiji je imidž postala negacija svih standarda, i onih drugih, koji se bore da ti standardi ostanu vidljivi.

*Da li neko nikada nije pristao da bude gost vaše emisije?

– Imam i takva iskustva, ali ne odustajem. Naravno, mnogo više cenim kada na poziv da gostuju dobijem odgovor: „Za vas uvek, iako se ne slažemo“.

* Jeste li razmišljali o nekoj drugoj TV formi kojom biste želeli da se bavite?

– Jednom mi je jedan političar, i bivši ministar, odgovarajući na pitanje da li je vreme za smenu generacija na političkoj sceni, uzvratio kontrapitanjem: Mislite li da je vreme i za nova lica na ekranu? Volim da verujem da se još nisam približila trenutku kada će to pitanje postati aktuelno, ali razmišljam o tome kako bi moja karijera u novinarstvu dalje mogla da se razvija. Nisam još smislila.

* Kako najviše volite da provodite slobodno vreme?

– Kad dođe leto, jedva čekam da sednem u kajak i zaveslam Savom i Dunovom.

SLOBODA STALNO MORA DA SE OSVAJA

* NEDAVNO ste izjavili da je „danas najteže biti novinar“. Zašto nismo uspeli „da među vladaocima nađemo saveznike za ideju da je slobodno novinarstvo važno za napredak svakog društva, da su slobodni mediji neizostavni element razvoja demokratije“?

– Izgleda da u prirodi naših vlasti nije blagonaklonost prema kritičkom preispitivanju njihovih poteza, što je važan zadatak medija. Zato sloboda stalno mora da osvaja. Dodatno, bojim se da smo iskvarili i publiku, pa i ona pozdravlja svrstavanje. U kulturi koju u dobroj meri kreiraju i društvene mreže ili si like ili si block pa je zaista teško uspostaviti preko potreban dijalog.