ENIako sam načelno vrlo sklon polemici, nerado reagujem na tekstove novinara. Mislim naime, da polemiku sa medijskim poslenicima nije lako dovesti u potpun sklad s mojom funkcijom, odnosno mojom obavezom da štitim njihova prava. U konkretnom slučaju, u prilog tome da ne reagujem govorilo je i to da se sa stavovima iznetim u tekstu gospođe Ćirković uglavnom slažem. Ipak, budući da sam u tekstu nekoliko puta pomenut, mislim da ima smisla iskoristiti to kao povod da ukažem na neke činjenice relevantne za temu kojom se tekst bavio.
Dakle, podsećajući se na jedan naš razgovor u kojem sam joj govorio o tome da su mogućnosti pristupa informacijama iz sfere privatnosti javnih funkcionera po zakonu vrlo restriktivne, gospođa Ćirković se u kontekstu aktuelne političke situacije obratila čitaocima pitanjem – „E šta se vama čini, da li članovi naše vlade nama ovog trenutka daju povoda da ih pitamo: gde su letovali poslednjih osam godina na Zapadu ili Istoku, gde im studiraju deca, na Zapadu ili Istoku, gde su im deca zaposlena – u Srbiji ili na Zapadu, govore li ruski? Ja mislim da ne da nam daju povod za ovakva pitanja nego nas toliko izazivaju da se možda poduhvatimo i nečeg jačeg od pitanja. Ne znam šta o tome misli Šabić?“
Pa, kad sam već „prozvan“, reći ću da ja kao, verujem, i većina građana ove zemlje, mislim da predstavnici naše „političke elite“ svakodnevno ostaju javnosti dužni da odgovore na mnoga s pravom otvorena pitanja. To često čine pozivajući se na to da se radi o informacijama koje su u sferi njihove „privatnosti“. Nezavisno od toga šta mislim, kao poverenik za informacije od javnog značaja s tim u vezi ne mogu mnogo da uradim. Obaveza u pomenutim i sličnim slučajevima nije stvar Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Naime, ovaj zakon kod nas, kao i svuda u svetu, omogućava pristup samo onim podacima koji su u posedu organa vlasti, a ne i u posedu samih pojedinaca iz vlasti. Obaveza pružanja informacija u ovom drugom slučaju, dakle, nije zakonska, ali bi trebalo da bude stvar političke kulture, izraz odgovornosti prema javnosti, odnosno korektnog odnosa prema građanima i biračima.
Doduše, jedan deo podataka iz sfere privatnosti javnih funkcionera izvesno jeste, bolje rečeno, morao bi da bude u posedu organa vlasti. Reč je o informacijama koje se odnose na njihove prihode i imovinu. Naime, Zakon o sprečavanju sukoba interesa izričito predviđa obavezu funkcionera da svake godine dok je na funkciji i još dve godine nakon toga dostavlja Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa izveštaj o imovini i primanjima. Međutim, i ovim zakonom izričito je predviđeno da ovi podaci nisu dostupni javnosti te da se mogu koristiti samo za potrebe postupka pred Republičkim odborom. Ne mislim da je to dobro rešenje. Verujem da bi javnost ovakvih podataka, bar u izvesnoj meri, doprinela borbi protiv zloupotreba i korupcije i uspostavljanju toliko deficitarnog poverenja u vlast, odnosno predstavnike vlasti. Više puta sam se javno zalagao za to da se zakonom omogući transparentnost ovih podataka. Naravno, nisam bio usamljen u takvim zalaganjima. Bilo je međutim mnogo onih relevantnih koji su mislili drugačije pa su ona, bar za sada, ostala bez efekta.
O (ne)spremnosti „političke elite“ da „privatne“ podatke stavlja na raspolaganje, ako ne javnosti, ono bar internim, državnim mehanizmima kontrole, najbolje govori podatak da je od približno 13 hiljada lica sa statusom funkcionera u 2006. godini samo manje od polovine njih izvršilo obavezu da Republičkom odboru dostavi izveštaj. A u 2007. godini taj broj je još jednom prepolovljen.
Ovakvim podacima ne treba komentar, oni govore sami za sebe. A, ni slučajno nisu jedini koji govore o neodgovornom odnosu vlasti ili ljudi iz vlasti prema sopstvenim obavezama, naročito prema onim koje su, ili koje mogu biti u korelaciji s pravom javnosti da zna. A to valjda diktira i jedini mogući odgovor na pitanje gospođe Ćirković – da li je vreme da se poduhvatimo i nečeg jačeg od pitanja?
Rodoljub Šabić
Autor je poverenik za informacije
