ENNa pitanje svog učenika Adsona – „Ša vas najviše plaši u čistoći?“ – fra Viljem kaže: „Žurba“. Učeni i mudri fratar nije prvi to primetio; „Žurba je šejtanovo sredstvo“, upozoravaju klasični arapski mudraci.
E, pa jedan takav primer neprilične žurbe u kojoj – i zahvaljujući kojoj – su neki ljudi ispali budale bez potrebe imali smo ovih dana. Reč je, naravno, o veštačkoj, nepotrebnoj i prema tome suvišnoj aferi koja je nastala oko dokumentarnog filma Filipa Švarma i Radoslava Ćebića o medijskom aspektu atentata na Zorana Đinđića. Tu su se svi zatrčali – osim dva autora: oni su svoj film napravili onako kako misle da treba i kao nezavisni producenti prodali ga najvećem televizijskom lancu, RTS, s legitimnom namerom da film vidi što više ljudi. Svako ima pravo da o tom filmu misli šta hoće – u okvirima zdravog razuma i elementarne pristojnosti, naravno. Ah, da, zaboravio sam očigledno: o filmu treba suditi tek kad se vidi.
Desilo se, međutim, drugačije: taj film bio je još u fazi montaže, nekih desetak dana pred emitovanje, kad se podigla panika. Na moj telefon počele su da stižu nervozne i indignirane SMS poruke od izvesnih mojih prijatelja i – inače – istomišljenika: da šta to Švarm radi i je li istina ovo i ono? Nije bila istina, ako mene pitate. Apelovao sam na hladnokrvnost i zdrav razum: čekajte, ljudi! Ne znam šta ima u filmu, nos u Ćebin kompjuter zabadao nisam, sačekajte da vidimo. Nekima je pomoglo, a nekima nije.
S potpuno neočekivane strane – nomina sunt odiosa (naročito neka), pa ih neću pominjati – počela je kroz javnost da se širi ta ista indignirana panika, začinjena neumesnim razočarenjem. Otprilike na temu „Evo je i Švarm izdao!“ i u tom pravcu. Filipa su – što je nadasve zabavno – napali sa svih strana; jedni su ga zvali „Davor“, a drugi „Dalibor“; čovek se zove Damir, a Filip Švarm mu je „nom de plume“, pseudonim pod kojim je u zla vremena sebi stvorio novinarski i fotoreporterski ugled. Jedni su ga na brzaka (ah, ta žurba!) optužili da je sa Aleksandrom Tijanićem skovao podlu zaveru i prodao se doktoru Koštunici; „za šaku čvaraka“, valjda. Drugi nisu morali da se trude: proglasili su ga za Hrvata i to im je bilo dovoljno: „došao iz zagrebačkog staljinističkog gulaga“ da Srbima slomi mozak (Pravda); „piše na hrvatskom“ (NIN) i šta dalje da pričamo, sve je jasno. Pošto su tako apsolvirali stvar, ovi potonji mudro su se uzdržali od pominjanja Švarmovog prethodnog opusa („Jedinica“, „Pad Krajine“ ). Oni prethodni nisu, pa smo čuli i da je dokumentarna serija „Jedinica“ bila „odbrana Koštunice i vojne službe“; to smo čuli od istih onih koji su tu seriju onoliko hvalili kad je bila emitovana.
E, sad dolazimo na gluplji i prema tome neprijatniji deo priče. Da taj film nije bio napadnut s te strane i na taj način, Saša Tijanić bi verovatno bio razmislio pre nego što presavije tabak i počne da podgreva odavno rasvetljena pitanja, pa makar i u predizbornoj kampanji. Neko će reći da je ovako možda bolje: izašao je na čistinu; ali, on je uvek bio na toj čistini, od samog početka, hvala lepo. Naime, svako može da veštački napumpava nepostojeća pitanja do mile volje (i o svom trošku, molim) uz podršku lažljivih tabloida („Ubica!“ pored slike Bebe Popovića, na naslovnoj strani); teško ga se može sprečiti. Skromno smatram i ukazujem da takvima ne treba pomagati; nije ekonomično. Kad se Saša Tijanić izleteo sa svojom denuncijacijom, oslanjajući se bez ikakve osnove na Filipov i Ćebin film, trebalo je uzdržati se maksimalno. Zašto davati značaj očiglednoj jevtinoj manipulaciji i budalaštini? Kad se čovek već mašio konopca, treba ga pustiti na miru da se na kraju obesi sam, to jest da ispadne budala kad je to već sam odabrao. U meritum stvari na pamet mi ne pada da ulazim, jer je taj meritum odavno razjašnjen u mojoj knjizi „Atentat“, a još preciznije tokom glavnog pretresa zaverenicima i atentatorima. Ništa novo mi nismo saznali iz Tijanićeve jadne i jevtine denuncijacije, osim da miriše na paniku. Ako je nekome već stalo, mogao je Tijanića da pita, na primer: ko je to platio 50.000 evra pripadnicima Specijalne antiterorističke jedinice da temeljito namrtvo ubiju Duću i Kuma? Kaže čovek da zna; pa neka ispriča već jednom, jer je to mnogo važnije od toga odakle Bebi slike onih bandita; iz jednostavnog razloga što se to – odakle mu slike – već godinama dobro zna.
Iz nekog razloga o kome ne bih nagađao, jer mi je žao, ta je tužna priča otišla u krivom smeru: naciljani su Filip i Ćeba. Čak je i Srđa Popović zamerio autorima da u filmu nema raskrinkavanja; raskrinkavanje, međutim, nije bila ni svrha, ni žanr tog filma, pa se stoga to ne može uzeti kao dokaz zavere i izdaje. Naravno da su se dežurni lovci na „izdajnike“, sa one druge strane, odmah naoštrili. NIN je sa očiglednim uživanjem i uobičajenim nepoznavanjem činjenica počeo da nalazi „protivrečnosti“: te Srđa, vlasnik Vremena, napada Vreme; te ovaj jedan (Švarm) „piše“, a onaj drugi (srdačno vaš, pisac ovih redova) „govori hrvatski“, a govore kao dijametralno suprotstavljene stvari, što je na kraju ispao glavni argument u tom pakosnom uživanju. Niti je Srđa više vlasnik Vremena, niti smo Filip i ja suprotstavljenih stavova u toj stvari. Otkad to Ličani ne smeju da pišu ijekavicom? Otkad ja to ne smem da govorim razne jezike? Do sada mi je zamerano to što sam duševno zdrav; sad mi se zamera i to što sam poliglota. Ja govorim, osim srpskog i hrvatskog, još i: bosanski, oba hercegovačka (škutorski i krkanski) i crnogorski jezik, plus još nekoliko jadranskih dijalekata (splitski, bracanski i kvarnersko-istrijanski). A kome se to ne sviđa i ko u tome vidi nešto sumnjivo – e, pa šta mu ja mogu? Mogu, ali neću, jer su ovo pristojne novine.
Miloš Vasić
