ENLogično je, čak neminovno, da nas to podseti da sloboda pristupa informacijama od javnog značaja, kao jedan od oblika demokratske kontrole vlasti od strane javnosti, može dati izuzetno dobre rezultate u borbi protiv korupcije. Mogućnost ostvarivanja takvih rezultata nije pretpostavka, već realnost, na efektan i vrlo upečatljiv način potvrđena kroz iskustva nekih uspešnih tranzicionih zemalja, poput Slovenije, Estonije ili Slovačke.
Nije dovoljno samo proklamovati pravo javnosti da zna. To je samo prva nužna pretpostavka. Neuporedivo teže ostvariv zadatak je učiniti proklamovano pravo realnim. Za to je nužno da i javnost i vlast daju odgovarajući doprinos. Javnost, građani, novinari, mediji, NVO, političke partije i svi drugi upornim i doslednim insistiranjem na konzumiranju proklamovanog prava, a vlast, u najmanju ruku korektnim odnosom prema sopstvenim obavezama koje su u korelaciji s pravima javnosti.
Pravo na slobodan pristup informacijama kod nas je zajamčeno zakonom krajem 2004, dve godine kasnije dobilo je i ustavne garancije. Nije baš dobro poznato ali je utoliko zanimljivije – kako stvari stoje sa realnim doprinosom afirmaciji i ostvarivanju ovog prava „obe strane“ – građana s jedne i vlasti s druge strane? Nedavno sam, radeći na Izveštaju o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama u 2007, koji sam dostavio Narodnoj skupštini, bio u prilici da se podsetim na mnoštvo podataka koji mogu biti relevantni za ocenu odnosa građana i vlasti prema „obavezi“ da daju doprinos afirmaciji slobode pristupa informacijama od javnog značaja.
Prvi govore da se pravo na slobodan pristup informacijama sve više koristi. Izveštaji organa vlasti dostavljeni Povereniku pokazuju da je broj zahteva za pristup informacijama upućenih organima vlasti na raznim nivoima za preko 50 odsto veći nego u 2006, a bar 4.5 puta veći nego u 2005. Građani su uporni i u zahtevima za zaštitu svog prava, pa je broj predmeta u radu, kao i broj rešenih predmeta u Službi Poverenika u toku prošle godine bio za oko 30 odsto veći nego u prethodnoj.
Drugi na dosta obeshrabrujući način govore o ponašanju organa vlasti. Loših primera nažalost ima dosta. Kao ilustracija možda je dovoljan i samo jedan, rekao bih frapantan. Zakon o slobodnom pristupu informacijama izričito i jasno uređuje način na koji organ vlasti postupa po zahtevu za slobodan pristup informacijama. Shodno tome, organ je dužan da bez odlaganja a najkasnije u roku od 15 dana da traženu informaciju. Eventualno i izuzetno može u celosti ili delimično odbiti zahtev, ali je u tom slučaju dužan da donese rešenje o odbijanju, da ga obrazloži i da uputi tražioca na pravna sredstva koja mu stoje na raspolaganju. Isključeno je i nedopušteno ignorisanje zahteva kao i njegovo odbijanje nekim neformalnim postupcima – usmeno, konkludentnim radnjama, neformalnim pismenim i sl. Dakle, zakon ne priznaje u nekim drugim postupcima prisutnu procesnu situaciju poznatu kao „ćutanje administracije“, čak za takvo (ne)postupanje predviđa prekršajnu odgovornost i novčanu kaznu.
Šta, u kontekstu toga, govori podatak da je od 1.169 žalbi koje je Poverenik za informacije rešio u toku prošle godine u čak 96 odsto slučajeva, žalba podneta upravo zbog ignorisanja zahteva? Dakle, jedva četiri odsto organa vlasti koji su uskratili javnosti pravo da zna, učinilo je to na način koji je, ostavljajući po strani opravdanost, bar formalno korektan. I to u četvrtoj godini primene zakona, uz mnoštvo šansi da se odgovorni za primenu zakona edukuju, i uz izričitu zakonsku obavezu da to i čine.
Nije za utehu što je velika većina onih koji su informacije uskratili, iste, kasnije nakon intervencije ili po nalogu Poverenika za informacije, dala. S tim u vezi treba podsetiti da najčešći predmet interesovanja javnosti predstavljaju informacije koje se odnose na različite oblike raspolaganja javnim novcem i drugim javnim resursima – javne nabavke, privatizacija, koncesije i sl. I upravo u vezi sa zahtevima za pristup ovim, s (anti)korupcijskog stanovišta najrelevantnijim informacijama, najčešće se skoro po pravilu ispoljava otpor. To govori da mnogi, na „obe strane“ prepoznaju veliki antikorupcijski potencijal prava na slobodan pristup informacijama. Doduše, veoma različito – neki kao šansu a neki kao opasnost.
Čest, gotovo paničan strah od javnosti onih koji raspolažu javnim novcem i dobrima, najbolje govori da ocena iskrenosti antikorupcijskih opredeljenja učesnika u izbornoj utakmici i realnosti programa i ideja kojima „potvrđuju“ ta opredeljenja treba umnogome, čak pre svega, da zavisi od njihovog odnosa prema pravu na slobodan pristup informacijama. Zapravo, od toga da li pravo građana da znaju u načelu sve o radu vlasti vide kao nesporno, posebno s obzirom na ulogu koju ono može imati u borbi protiv korupcije.
Rodoljub Šabić
Poverenika za informacije od javnog značaja
