Jelena Obućina: Nade ima, iako su građani umorni

Krajem oktobra prošle godine urednica televizijskog programa NewsMax Adria Jelena Obućina istupila je iz članstva i napustila Upravu Udruženja novinara Srbije (UNS) nakon što je ova organizacija pozvala novinare TV N1, TV Nove S i portala Nova.rs da se „odupru pritisku vlasnika i prestanu da krše Kodeks novinara“.

Naša sagovornica kaže da novinari ovih medija, koji funkcioniše u okviru korporacije United Media (NewsMax Adria se emituje na programu TV Nove S), ne trpe nikakve pritiske od vlasnika i da rade slobodno, po svojoj savesti i u skladu sa profesionalnim i etičkim standardima. Ona ne pristaje na podelu medija u Srbiji na režimske i antirežimske/opozicione. Kaže da je u pitanju “podvala”. “U Srbiji se mediji dele na one koji na različite načine podržavaju vlast i one koji profesionalno rade svoj posao”, kaže ona.

Obućina je veoma popularna urednica i voditeljka, čiji uvodi u “Pregled dana” NewsMax Adrije, izazivaju veliku pažnju javnosti, šeruju se i prepričavaju. Kratko, jasno, lucidno i ubitačno – tako oni zvuče. I veoma kritično prema režimu Aleksandra Vučića. Zbog toga je bila na meti tabloida i dobijala brojne uvrede. Prošloga meseca, Obućina je dobila nagradu “Stanislav Staša Marinković”, koju dodeljuje dnevni list “Danas”, a zbog “originalnog autorskog pristupa” u vođenju i uređivanju emisije „Pregled dana“. „Autorskim pristupom, kao i stilski osobenim nastupom, Jelena Obućina je, u saradnji sa svojim kolegama, stvorila vrhunsku informativnu polusatnu emisiju koja pomera standarde u domaćem TV novinarstvu. Emisija koju uređuje i vodi, pleni relevantnošću i aktuelnošću sadržaja i ležernom duhovitošću kojom je stilski boji“, navodi se u obrazloženju žirija. Dodaje se da su uvodnici Jelene Obućine “suptilne analize, dijagnoze događaja i pojava, svojevrsni satirični eseji koje prenose mnogi mediji, i koji se, ni malo slučajno, poput dobrog virusa šire društvenim mrežama”.

Istraživački centar “Krik” je objavio svedočenje Veljka Belivuka, šefa kriminalne grupe nazvane po njegovom imenu, a NewsMax Adria kuća iskaz Marka Miljkovića, Belivukovog pomoćnika. Oni su pred tužiocima ukazali da je njihova kriminalna grupa bila povezana sa samim vrhom vlasti u Srbiji, a da su se oni viđali i komunicirali sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i ministrom policije Aleksandrom Vulinom. Ovi iskazi su izazvali pravu buru u javnom mnjenju Srbije.

Naša sagovornica je rođena 1982. u Bajinoj Bašti, završila je Valjevsku gimnaziju, a potom Fakultet političkih nauka u Beogradu. Već sa 12 godina radila je dečiju emisiju na lokalnom Radio Patku, a sa 15 počela da piše za valjevski list „Napred“. Pre angažmana u NewsMax Adriji, radila je na RTS-u i B92.

Za početak razgovora, malo da rasvetlimo situaciju sa novinarstvom u Srbiji, ali i u celom regionu. Može li se reći da priličnu većinu naših kolega čine, kako ste to jednom definisali, “političke švalerke”?

Termin „političke švalerke“ iskoristila sam u jednom intervjuu dok sam radila na RTS-u, u dva smisla, u figurativnom i u bukvalnom. U bukvalnom jer znam za neke novinarske karijere koje su tako započinjale i razvijale se, a u figurativnom jer ogroman broj “novinara” „servisira“ vlast i političke moćnike. Najveći je problem novinarstva, ali i društva, to što su mnogi novinari pristali da budu propagandisti vlasti, bilo da to rade otvoreno kao na, recimo, televizijama Pink, Happy, B92 i Prva, bilo da to rade manje-više prikriveno, na RTS-u, u „Blicu“ ili na Euronewsu. Jedan od glavnih razloga zašto autoritarne vlasti na ovim područjima opstaju krije se u tome što su brojni novinari izdali svoju profesiju. Da to nisu uradili, da se trude da svoj posao rade kako nalaže novinarski kodeks, da ne pristaju da izvršavaju naloge koje dobijaju „odozgo“ – te vlasti ne bi trajale ni pola godine.

Trenutno ste jedna od najpopularnijih novinarki u Srbiji, vaše se lucidne analize političke scene u Srbiji prepričavaju i “šeruju”. Neki vam se dive zbog hrabrosti, a bili ste i na meti režimskih tabloida, upućuju vam se brojne uvrede... Da li bi u opisu novinarskog posla morala da se nađe reč “hrabrost”?

Moram da priznam da sam pomalo „autistična“ kada se govori o mojoj popularnosti. Malo je poričem, malo je možda do kraja nisam ni svesna. Ipak, vidim da mnogo ljudi „šeruje“ uvode. To je važno, jer među njima ima puno mladih. Takođe, dobijam i puno poruka podrške iz zemlje, ali i iz regiona, iz Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Čini se da je ljudima bila potrebna ovakva televizijska forma u kojoj kratko i jasno, bez uvijanja i bez straha, iskazujete svoj stav. Iako dobijam dosta uvreda tipa „ustaška kurva“, a za što su, mislim, zaslužni režimski botovi – ne bih mogla da kažem da trpim bilo kakve pritiske od vlasti, kao što nemam ni bilo kakve pritiske od vlasnika kompanije u kojoj radim. Moram da vam kažem da mi se, čak, dešava da mi u nekim restoranima prilaze krupni, istetovirani momci koji mi nude svoju zaštitu. Na svu sreću, takva zaštita mi nije potrebna.

Naravno, bez hrabrosti nema ozbiljnog i profesionalnog novinarstva. Ali, mislim da su najhrabriji među nama istraživački novinari, koji prate puteve novca, koj raskrinkavaju „kombinacije“ i veze kriminala sa vlašću… Nije čudno da su oni najsatanizovaniji, i mislim da svi treba da stanemo u njihovu zaštitu. Da ih štitimo kao nekakvu zaštićenu vrstu, kao orlove krstaše.

Novinarska i medijska udruženja na različite načine, kroz razne radne grupe i komisije, sarađuju sa vlastima u pokušaju da poboljšaju položaj novinara i medija u Srbiji. Kakav je vaš stav, mislite li da sa naprednjačkom vlašću vredi razgovarati?

Ti razgovori izgledaju kao ono kad sretnete starog poznanika, pa mu kažete – ej, čućemo se od ponedeljka da se vidimo na kafi! To je njihova suština. Da vlast želi da nabolje promeni medijsku scenu u Srbiji, nikakvi dijalozi i radne grupe ne bi bili potrebni. Ne bi bili potrebni ni da ima iskrenu volju da razreši ubistva novinara iz prošlosti ili napade na njih. Meni sve to izgleda kao – farsa. Za to sam da se sa svima razgovara. Ali, ako sa druge strane imate nekoga ko vam preti, ko vas ponižava, ko viče na vas ili vam naređuje – onda vi niste taj koji treba sa njim da razgovara. Za to služe isključivo stručna lica. Nisam sigurna da će učešćem u radnim grupama kolege rešiti ijedan problem sa kojim se novinari i mediji u Srbiji suočavaju, bilo na lokalu, bilo na državnom nivou. Nisam sigurna da vidim bilo kakav boljitak koji bi opravdao saradnju sa vlastima. Šta je to što vi možete da kažete Aleksandru Vučiću, Ani Brnabić ili Aleksandru Vulinu, koji sami satanizuju Krik, pa da se oni promene!

Radili ste u RTS-u. Jednom prilikom ste konstatovali da su iz Javnog medijskog servisa Srbije “najbolji otišli” i da su “najpismeniji na drugim mestima”. Nedavno su izabrani novi upravni odbori ove medijske kuće, u koju su ušli ne baš stručni ljudi, ali kojima je ulaznica na dobro plaćene položaje – beskrajna lojalnost predsedniku i vlastima. Može li RTS biti i gori nego što jeste?

Uvek može biti gori. Setimo se na šta je ličio devedesetih. Za razliku od medija koji su otvoreno i neupitno na strani Vučićevog režima, RTS stvari za vlast radi sofisticiranije. Kada je reč o postavljenjima, prva asocijacija kada sam čula za njih bio je Tviter. Bez obzira na to što kaže da je Tviter smešna društvena mreža na kojoj se nalaze samo mrzitelji, predsednik i njegovi saradnici izgleda veoma predano prate ko šta na njoj objavljuje. Ako se, pored ovih profesionalno angažovanih da brane lik i delo Aleksandra Vučića, tu pojavi neko nov koji relativizuje kritike na račun vlasti, njemu je osigurana svetla budućnost, pa se može naći i upravnom odboru RTS-a. Izgleda da vlast očajnički traga za novim ljudima koji će podržavati režim, ali da je njih sve manje. Pogledajmo ovu peticiju za odbranu ugleda institucije predsednika države, koja prolazi veoma slabo. Gde se dedoše svi oni ljudi koji su podržavali Vučića na predsedničkim izborima, praktično pola Beogradskog univerziteta? Kako smo došli do toga da je Vanja Bulić skupio hrabrosti da kaže da nije potpisao peticiju iako se njegovo ime nalazi na njoj? Vlast očigledno ima neki problem. Nešto se u Srpskoj naprednoj stranci kuva, a mi ne znamo šta.

Kakav je vaš utisak, da li je vlast aferom „Belivuk“ ozbiljno poljuljana?

Nisam sigurna da je ozbiljno poljuljana. Na kraju, to ćemo videti na predstojećim izborima. Ali da je uzdrmana, to je evidentno. To pokazuje time što je preventivno počela da se brani. Setite se, Vulin i Vučić su imali zajedničku konferenciju na kojoj su prezentovali snimke zlodela Belivukove grupe. Pa se onda odjednom Vulin, kasnije, pojavio na Pinku sa novim fotkama. Svi smo se pitali čemu sve ovo služi, nije nam bilo jasno. A onda su se pojavili iskazi Veljka Belivuka na „Kriku“, i njegovog saradnika Marka Miljkovića na našoj televiziji – i stvar je postala jasna. Vučić i Vulin su se unapred branili, jer su ih ova dvojica, optuženih za najteža zlodela, označili kao ljude iz vlasti sa kojima su sarađivali. Vulin je, na koncu, i sam priznao da je smisao uznemiravanja javnosti jezivim fotografijama i snimcima bio u svrhu preventivne odbrane.

Da li vam iskazi Belivuka i Miljkovića deluje kao iskazi koji su utemeljeni na istini?

Advokat Ivan Ninić je u našem programu rekao nešto što je najbliže onome što ja mislim o celom ovom slučaju. Naravno, vi ne možete ljudima sa profilom kriminalca ili ubice, ili šta god da se dokaže da su radili, da verujete. Oni, na kraju, imaju pravo i da lažu u svojoj odbrani. Ali, sa druge strane, vi apsolutno ništa ne možete da verujete ni predsedniku Vučiću ili ministru Vulinu. Oni su toliko puta lagali, da im je nemoguće verovati. Što bi rekao kolumnista Ljubodrag Stojadinović – ja sam pokušavao da Vučića uhvatim u istini, ali nisam uspeo! Spominjali smo Tviter. Ima jedan tviteraš koji je izneo zanimljivo zapažanje. Podsetio je da je Veljko Belivuk pre nekog vremena bio poslan u Crnu Goru. Taj tviteraš tvrdi da je tamo poslan da bi ga neko iz suparničkog klana likvidirao. Posle se, kada je to shvatio, vratio u Srbiju, lud i opasan. I Vučić nije znao šta će, pa je iz straha za sebe i svoju porodicu morao da ga uhapsi.

U svakom slučaju, stvari su otišle predaleko i mislim da će iz svega ovoga vlast izaći okrnjena. Iako će sa druge strane, do izbora, pokušati da zatrpa ovu aferu novim aferama i senzacijama, baš kao što je zatrpao aferu „Jovanjica“, baš kao što je zatrpao aferu „Krušik“, smrt Stanike Gligorijević i ubistvo Olivera Ivanovića.

Dakle, vi nemate sumnje da je celokupna ova frtutma oko hapšenja Belivukove grupe, prikazivanje jezivih snimaka i fotografija, imala svrhu preventivnog dezavuisanja iskaza Belivuka i Miljkovića?

Nemam nikakvu dilemu. U normalnoj situaciji, u situaciji čiste savesti, predsednik koji je u iskazu kriminalaca pred tužiocem označen kao njihov saradnik – trebalo bi da izađe pred medije, da odbaci te optužbe i ustvrdi da kriminalci imaju pravo da lažu u svojoj odbrani. I to bi bilo dostojanstveno i sasvim dovoljno za onoga ko nema nikakve veze sa tim za šta ga kriminalci terete. Ali očigledno da stvari ne stoje tako.

Javnost mora da zna odgovore na mnoga pitanja. Recimo, da li je tačno da je generalni sekretar Vlade Srbije Novak Nedić sa Belivukom uvežbavao gađanje vatrenim oružjem? Važno je i da vidimo kakvog je karaktera bila veza vlasti sa tim kriminalnim klanom, o kojoj i sam Vučić govori. Važno je da saznamo i kada se ta grupa otrgla kontroli. Ja ne verujem da su oni po nalogu vlasti ubijali ljude u Ritopeku. Mislim da su oni, jednostavno, jednog trenutka pomislili da imaju bezgraničnu zaštitu i počeli da rade šta im je volja. I Vučić je svestan toga i pokušava na sve načine da to „ispegla“, da kaže da on nema ništa s tim. I to je ono što gledamo proteklih meseci.

Spomenuli ste napade vlasti na „Krik“, istraživačku mrežu koja je objavila svedočenje Belivuka. „Krik“ se proglašava „mafijaškim medijem“. Predsednik parlamentarnog odbora za kontrolu službe bezbednosti Aleksandar Bečić najavljuje “beskompromisnu borbu protiv organizovanog kriminala” i kaže da neće biti zaštićeni ni “nezavisni novinari, policajci u uniformi ili političari”. Kako to komentarišete? Hoćemo li doći u situaciju da se novinari hapse pod krinkom borbe protiv organizovanog kriminala?

Iskreno se nadam da im tako nešto neće pasti na pamet, jer im to neće proći. Iako nas je malo, nas novinara koji ne servisiraju vlast bilo otvoreno, bilo pritajeno – to nećemo dozvoliti.

Kako komentarišete retoriku medija bliskih vlasti, koji osim unutrašnjih ponovo proizvode spoljne neprijatelje? Opet je Srbija sa svima u regionu u lošim odnosima? Sa jedne strane, Vučić kao promoviše regionalnu saradnju, a njegovi saradnici i mediji šalju poruke mržnje. Opet nas sa naslovnih strana zatrpavaju „ustašama“, „balijama“, „krovoločnim Šiptarima“…

U pitanju je licemerje, što je inače i osnova politike Srpske napredne stranke. Tako mi sve vreme slušamo kako idemo ka članstvu ka Evropskoj uniji, a kada nam EU ne otvori niti jedno novo pregovaračko poglavlje, onda se pravdamo time da nije problem u nama. Navodno, EU nije dobro videla, niti shvatila šta smo sve mi uradili, kakve smo kao reforme sproveli. Potom ide ono – oni nas ne vole! Potom – oni nas ne žele! Što se tiče regiona, tu se više i ne krije šta se želi. Vlažni snovi Aleksandra Vulina o „srpskom svetu“ nisu više tajni, nego proklamovani. Ipak, ja ne uspevam da razumem šta je politika Srpske napredne stranke osim bezuslovnog opstanka na vlasti po svaku cenu. Ako joj za to bude potrebno da zarati sa susedima, ne mislim bukvalno već figurativno, od toga neće prezati!

Često se u delu javnosti naša medijska scena tretira kao da na njoj postoje dve krajnosti: mediji koji podržavaju vlast i mediji koji su protiv vlasti (bliski opoziciji). Pristajete li na takvu podelu?

Moj stav prema vlasti u Srbiji je veoma jasan. To gledaoci mogu da vide. I to je strana mog zdravog razuma. Mislim, međutim, da takva podela nije podela nego podvala! Ako neko kaže da ja radim za opoziciju, neka kaže za koga tačno radim. Da li radim za Đilasa, ili za Vuka Jeremića, možda radim za Boška Obradovića ili Milicu Zavetnicu? To su gluposti. Ko je taj koji zna za koga ja na izborima glasam? To je podvala iza koje stoji vlast i kolege koje rade u medijima koji vode soft-politiku podržavanja vlasti. I koji kažu: mi smo na sredini! Pitala bih, na sredini čega? Na sredini morala? Na sredini razuma? Ne pristajem na tu vrstu podvale. U Srbiji se mediji dele na one koji na različite načine podržavaju vlast i one koji profesionalno rade svoj posao. U tom smislu, situacija podseća na devedesete.

Nedavno objavljena vest o tome da je državni Telekom platio čak 600 miliona evra za prenose Premijer lige – samo je još jedan pokazatelj da vlast u Srbiji na različite načine, ne štedeći novac, pokušava da marginalizuje United grupu ili joj maksimalno oteža posao. Čini se da će se vlast u narednom periodu jako potruditi da sakrije neugodne istine koje počinju da cure sa svih strana.

Mislim da neće stati. Setimo se da je pre nekog vremena u javnost dospeo sporazum državne firme Telekom i Telenora, u kojem stoji da je cilj njihove saradnje uništavanje ili proterivanje United grupe iz Srbije. Ako imate predsednika koji se smeje kada ga novinari suoče sa informacijom da državna firma ničim opravdano troši ogromne novce građana za prenos fudbalskih utakmica, samo da bi nelojalno ugrozila svoju konkurenciju, i kaže – pa dobro, nije loša ni ruska liga – onda je jasno o čemu se radi. Nezgodno je to što najveći broj nezavisnih medija u Srbiji, dva kablovska kanala, dvoje dnevnih novina i jedan sajt funkcionišu u okviru jedne korporacije, koju vlast pokušava da uništi. Iskreno se nadam da naša kompanija, United grupa, dobro stoji, kako saopštava, i da ćemo mi novinari u njenim medijima nastaviti i dalje da slobodno radimo svoj posao. Nadam se da neće, da bi zaštitila svoj posao, morati da se liši svojih medija, jer bi to za Srbiju bila potpuna katastrofa. Jasno je da će vlast koristiti sva sredstva da bi nas ućutkala.

Za kraj pitanje: ima li nade za nas?

Nadu ne dam nikome da mi otme, pa ni Vučiću. Nade ima, iako su građani umorni, toliko puta iznevereni, ne vide jasan cilj, rastrzani su… Ali ako bismo rekli da nema nade, onda čemu bilo šta raditi. Ja sam optimista, bićemo mi dobro. I u Srbiji i u regionu.