EN
Tuga i bol ispunjavaju danas sve novinare – profesionalce u Srbiji: umro je Miloš Miša Vasić, jedan od najboljih u našem poslu otkad se na ovim prostorima zavrtela rotacija.
Nakon decenija pisanja i govorenja za različite medije, izvesno je to da je Miša živeo od novinarstva i da je njegov jedini poslodavac bila istina.
Ona istina koju je često plasirao kroz stilske bravure i bujice vlastite erudicije.
Na strani istine, uvek je bio protiv gušenja slobode, bahate demonstracije sile, protiv samovlašća moćnika. Svrstavajući se tako među često medijski napadane i proganjane misleće ljude.
Nakon petnaestogodišnjeg pisanja za NIN postaje jedan od osnivača Vremena, prvog nezavisnog srbijanskog nedeljnika, u kojem će dosegnuti profesionalne vrhove u našem poslu. Analizama vojnopolitičkih i policijskih tema koje su dominirale tadašnjim društvom, izveštavanjem sa ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije, iz Hrvatske i potom Bosne i Hercegovine, iz opsednutog Sarajeva.
Iz Mišinih napisa čitateljstvo je saznavalo bolne istine o krvavom raspadu bivše Jugoslavije i – verovalo u to što piše.
Novine su se tih godina kupovale i zbog Miše Vasića.
Nikad nije s razlogom demantovan, nikad nije izgubio sudski spor.
I kada bi u Vremenu osvanula njegova analiza, svojevrsni vasićevski žanr, članak bez sagovornika, sticao se utisak da je dobro saslušao uistinu informisane ljude, bliske istragama ili vrhu vlasti. O njima nije govorio.
Ostavio nam je i nepogrešivi podsetnik na ubistvo premijera Đinđića, tekstovima u Vremenu i knjigom Atentat na Zorana.
Darovao nam je, za predah od tačnih loših vesti, svežanj crtica u rubrici Vreme uživanja. Stilske bravure i mudrosti o glasanju, revanšizmu, pismenosti, moći, muzici, mahmurluku, Indeksima.
I kolumne pod zajedničkim naslovom Moj muški život.
Predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije bio je od 1997. do 1999. U vreme primene giljotina Zakona o informisanju, progona slobodnih medija, ubistva Slavka Ćuruvije.
Uvek dobar sagovornik za svoje teme, bio je otvoren i za pomoć mlađim kolegama. Mnogi od njih pripisaće mu i ključne zasluge za svoje uspešne karijere.
Oni koji su ga poznavali i imali priliku i zadovoljstvo da borave u njegovom društvu, pamtiće ga kao duhovitog i otvorenog čoveka, nenametljivog iskusnog znalca, spremnog da sluša i pokaže razumevanje.
Kao prijatelja koji zauvek obeleži život.
