EN
Jedan od sigurnih pokazatelja da smo zašli u ozbiljne godine i da se svet oko nas bespovratno menja – jeste naš mobilni telefonski imenik u kojem se iz godine u godinu, pa sve češće, povećava broj ljudi koji više nisu među nama. Nisam proučavao koliko ih je u mom telefonu, ali ima ih bome dosta. A među njima, opet, mnogo starijih kolega, novinara. Naravno da ta imena i brojeve ne brišem, i naravno da sms-prepiske sa njima čuvam, kao što čuvam i njihove mejlove. Katkad ih, u trenucima sentimentalnosti, čitam. I nekako mi se na trenutak učini da su ponovo živi, ali me potom uhvati onaj svepoznati osećaj krivice što sa onima koji su prešli preko „modre rijeke“ nismo više komunicirali, što se češće nismo viđali, razmenjivali reči, informacije i emocije. Što smo, na kraju, propustili da od njih više učimo.
Pogledam sms-prepisku sa Milošem Vasićem. U inboksu je veliki broj „tehničkih“ poruka iz perioda kada sam imao čast da mu budem urednik. Pisao je, naime, dva puta mesečno kolumne za portal koji sam uređivao i uvek je, kada bi mejlom odaslao tekst, uputio i kratku poruku: „Poslao. Stiglo?“ Tekst bi, naravno, uvek stigao. Uređivati njegove tekstove bio je najugodniji posao na svetu. Nikada tu nije bilo šta za oduzeti, dodati ili ispraviti, već samo uživati u majstorskim rečenicama, erudiciji, duhovitosti i pronicljivosti. Ako mu ne bih odmah odgovorio, znao je poruku ponoviti, valjda mu je moj potvrdni odgovor označio da je i konačno završio posao, da se može opustiti i popiti koju čašicu rakije. Nailazim i na jednu poruku koja je stigla u trenutku kada sam dobijao veliki broj pretnji i uvreda, i kada je to obznanjeno u javnosti. SMS je glasio: „Drži se, Nedime moj dobri! Nije to bez neke što te napadaju, budi na oprezu.“ Teško je opisati koliko mi je ta poruka značila, poruka koja toliko govori o ovom velikom, sjajnom, brižnom čoveku, čiji su nam tekstovi pomagali da bolje razumemo i lakše preživimo ovaj naš tridesetogodišnji pakao.
Slao bi poruke i komentarisao moje tekstove i televizijska gostovanja, nežno i roditeljski ohrabrujuće, čak i u periodu kada se povukao iz javnosti i prestao, na veliku žalost nas, njegovih vernih čitalaca, da piše i objavljuje. Ali, očigledno, nije prestao da strasno prati šta se oko njega dešava. Nikada nije uspeo da pobedi tugu zbog smrti životne saputnice, novinarke Tanje Tagirov, koja je naglo i nepravedno brzo umrla u julu 2017. godine. Mučila ga je melanholija, sve ređe i ređe je pisao, da bi negde 2018. godine konačno i prestao da objavljuje, što je bio veliki gubitak za naš nedeljnik „Vreme“, kojem je Miša bio jedan od osnivača i neka vrsta amblema. Zvali smo ga i ohrabrivali, govorili mu koliko nam nedostaje, ali on u sebi nije uspeo da pronađe snagu, motiv i smisao da nastavi da piše. Sigurno to ima veze i sa činjenicom da je u Srbiji na vlast, i to dugogodišnju, iscrpljujuću i deprimirajuću, došlo sve ono protiv čega se borio celoga života, i što je izgubio nadu da će „vladavina najgorih“ u skoroj budućnosti isteći. „Borim se, Nedime, kako znam i umem. Izmišljam sebi posla po kući, to mi jedino prija“, glasio je njegov odgovor na moje pitanje kako se oseća, upućeno negde u februaru 2018. godine.
Miloš Vasić je bio, pre svega, istraživački novinar koji je, zahvaljujući svojoj umešnosti i šarmu, uspevao da dođe do informacija koje su se čuvale u strogoj tajnosti, i koje su perfektno svedočile o vremenu u kojem živimo. On, međutim, nije, kako je danas manir u istraživačkom novinarstvu, slagao informacije kao da vodi knjigovodstvenu agenciju ili piše policijski izveštaj, već je od njih gradio zavodljivu i britku priču, smeštajući ih u širi kontekst, dajući im pravo značenje i uvek zauzimajući jasan i nepogrešiv stav. Najčešće se bavio onim, za novinare najizazovnijim područjem, u kojem se susreće visoka politika, duboka država i kriminal. U njegovim tekstovima sve vibrira od zanimljivih, vazda dobro proverenih informacija i strasti novinara koji je u svojoj profesiji prepoznavao priliku da pokuša da promeni svet koji nas okružuje. Biće prilike da te njegove tekstove vidimo ukoričene u knjigu, a kada ih budemo čitali, tako, na gomili, sagledaćemo bolje nego igde drugde genezu događanja koja su nas doveli u današnju bezizlaznu situaciju. Objasniće nam, pitko i šmekerski, kako smo i zašto došli do toga da nama vlada bešćutni amalgam onoga najgoreg u našem društvu, amalgam ratnih zločinaca, profitera, kriminalaca, secikesa, nikogovića, tranzicionih uspešnika i sveopšteg kiča.
Naslutio je Vasić ovo što će nam se dešavati danas još početkom rata u Hrvatskoj. U jednom je tekstu, naime, 1991. godine, zabeležio sledeće: „Neko će u ratu steći kuću, kola, novac i žene, kao što želi moj drug Đuro iz Civljana; neko će postati vlast; većina će ostati veterani i mrtvaci, invalidi i ruine. Veterani imaju tu nezgodnu crtu da od praćki i strela sudbe obesne spas traže u uspomenama, u povratku u doba kada je bio rat, kada su bili mladi, snažni, lepi i moćni, u doba kada su mogli sve, kada je život imao smisla. Njima će mir biti najstrašniji.“ Napisao je tada i ovo: “Kakav će naš mir biti – ako ga doživimo – već se može naslutiti. Biće to mir mržnje, osvete i zle krvi.“ Iz Vasićevih tekstova iz rata i o ratu devedesetih saznavali smo da u pitanju nije nikakva patriotski poduhvat, iliti odbrana „vekovnih ognjišta“, već dobro organizovani zločin i pljačka svemirskih razmera.
Vasić je bio i sjajni kolumnista, analitičar političkih i društvenih procesa, veliki kritičar nacionalizma i antiratni aktivista. Pripadao je ne tako brojnoj grupaciji srbijanskih intelektualaca koji su se, onako kako su znali i umeli, javno, jasno i glasno borili protiv Miloševićevog režima, rata i zločina, bukvalno rizikujući živote. Učestvovao je posle dolaska Aleksandra Vučića na vlast – i kao govornik, i kao obični šetač – i na demonstracijama protiv njegovog nakaradnog režima, koji je porobio institucije i ukinuo demokratiju, vraćajući na javnu scenu duh i zakon devedesetih. Nije Vasić štedeo teške reči da opiše sadašnjeg vladara Srbije.
Kao ljubitelj dobre književnosti, nikada Vasić nije frazirao, niti pisao uštogljeno. Pisao je kao što je govorio: umešno, uverljivo, šmekerski, čak i kada je reč o najtežim temama. Ni onima koje je najoštrije kritikovao nije oduzimao ljudski lik. Njegova najpoznatija knjiga je svakako „Atentat na Zorana“, u kojem je bolje nego sudski postupak osvetlio ubistvo srbijanskog premijera Zorana Đinđića, ali je manje poznato da je Vasić i autor romana „Ptica panike“, kao i sjajne zbirke kolumni „Moj muški život“. U ovoj potonjoj knjizi, koja je odavno rasprodata, Vasić se pokazuje kao vrsni i eruditski „ogledač“ muškog i „mužjačkog“ života u savremenom društvu i na Balkanu posebice, i valjalo bi je svakako uvrstiti u obavezno štivo, koje ćete bez greške, i sa osmehom na licu, meračiti i posuđivati prijateljima. Knjiga „Atentat na Zorana“, „sveta knjiga“ istraživačkog novinarstva, rasprodata u ogromnom tiražu, donela je Vasiću mnoge nagrade. Bio je i veliki poznavalac oružja, pa je i o njemu napisao nekoliko knjiga.
Novinarstvom je počeo da se bavi 1969. godine, dugo je radio u nedeljniku „Nin“, kojeg je napustio zato što je ovaj list, osamdesetih, potpao pod žestoki uticaj Miloševićevog režima. 1990. godine je bio u ekipi sjajnih novinara koji su pokrenuli nedeljnik „Vreme“, u kojem je ostao sve do odluke da se, ispostavilo se – zauvek, povuče iz novinarstva. Za jubilarni broj „Vremena“, kojom je proslavljena 30-godišnjica ovog lista, dao je prošle godine intervju, u kojem je govorio o osnivanju ovog lista, ali i drugim interesantnim detaljima iz svog novinarskog života.
Vratimo se našim besmislenim ratovima, Vasićevoj opsesivnoj temi. Njima se uvek vraćao. 2013. godine, na godišnjicu genocida u Srebenici, u kolumni za zagrebački T-portal, reći će sledeće: „Ti skeleti, kosturi u ormarima naših zajednica, imaginarnih ili ne, tu su: javljaju se zagrobnim glasovima i pitaju jedno jedino relevantno pitanje: zašto? Zašto, kad ti naši blesavi ratovi od 1990. do 1999. nisu završili baš ništa – osim genocida, zločina, patnje i poraza?“ I ovo: „Kolektivna krivnja ne postoji, ali postoji ta stanovita kolektivna neugodnost, zajednička nečista savjest: da zašto nas se tako malo usprotivilo Zlu?“
Nakon Vasićeve smrti, nama preživelima ostaje da strahujemo kakav je odgovor na pitanje da li ćemo mi i generacije koje pristižu uspeti da popunimo ogromne kanjone praznine nastale njegovim i odlaskom nekih drugih ljudskih i novinarskih gorostasa.
