Vasić je bio umetnik u novinarstvu

Našao sam ovu Manovu sentence u jednom od tekstova Miloša Vasića – in memoriam, povodom njegove smrti. Odlazeći iz nacizmom okupirane Nemačke Tomas Man je izjavio da sa njim odlazi i kultura koju su nacisti pokušali u potpunosti da preobraze “vizijama” tevtonsko-germanskog carstva i jeftinim tumačenjem mitologije. Razumeo je veliki pisac, bolje od bilo koga drugog, da je njegov zadatak da spasi što se spasiti može, a u tom trenutku je najbolje bilo da se Man odseli iz zemlje koju su preuzeli “majstori smrti” i sa sobom povede ostatke kulture koja se svela, pod nacistima, na slabašnu nadu iz Pandorine kutije. Nešto od te manovske širine i svesti o neophodnosti sopstvenog angažmana u borbi za spas kulture slobodnog mišljenja i izražavanja – nosio je u sebi i Miloš Vasić. On je u novinarstvu – mada je to preuska odrednica za Vasića – bio ono što je Zoran Đinđić značio u politici… Mogli ste da ga kritikujete, opravdano ili neopravdano, ali niste mogli da negirate neophodnost njihovog postojanja jer su oni bili ljudi od misije koja je značila kulturni preobražaj u onom izvornom i gramšijevskom smislu: Promene kulturne hegemonije kao i svesti o društveno-političkim standardima građana koja je pozivala i upućivala javnost na konstantan angažman i kritiku vlasti – kakva god ona bila.

Od Vasića se ništa nije moglo sakriti i svaka vlast je imala problema sa informacijama i analizama koje je on predstavljao javnosti. Hrabro, beskompromisno je nastupao u svojim tekstovima, raspravama sa raznim analitičarima&političarima i niko nije bio srećan da se nađe pod pritiskom njegovog ubitačno-kritičkog pera ili pak dijaloških argumenata koji su obilovali podacima koje je Vasić često sam i proveravao i dokazivao. Svojim poštenim i iskrenim radom on se probijao kao buldožer kroz laži i iluzije vlasti i bio je poštovan od svih strana našeg društveno-političkog života jer njegovo znanje, iskustvo, širina bili su faktori koji su ga odvajali i isticali u ovoj našoj balkanskoj močvari.

Imao sam prilike samo jednom razgovarati sa Vasićem, mada sam ga slušao i gledao mnogo puta na raznim tribinama ili pak političkim tv&radio emisijama, i tada sam uvideo da on i u živom razgovoru sa običnim ljudima priča isto kao da je na nekom debatnom događaju. Ista strast i želja da se ono što iznosi dobro potkrepi dokazima bez ikakve potrebe da se spekuliše i “priča” proširuje na neke šta-bi-bilo-kad-bi-bilo argumente. Bilo je nečeg i od Danila Kiša u Vasićevoj prirodi, a pri tome mislim na onaj kišovski strah od apstrakcije koji ga je terao da svoje “lirske skokove” veže za istinite događaje i postojeće ličnosti; bilo je nečeg i policijsko-tajno-službenog jer je raspolagao sa podacima koje mnogi nisu znali ili se pak nisu usuđivali da ih iznose,  a Vasić se nije plašio da govori i piše i o najškakljivijim informacijama – ali i o takvim od kojih se javnosti dizala kosa na glavi. Uvek raspoložen za debate u kojima je iznosio podatke iz glave-napamet sa svim neophodnim činjenicama koje su bile taksativno poredane u svom narativnom toku.

Da, Vasić je bio umetnik u novinarstvu i zato mi je draga njegova veza sa Tomasom Manom jer su oba ova umetnika mnogo uticala i na moje skromne rezultate novinsko-analitičkog pisanija. Ali ne samo uticaj na pisanje već i na onaj autentičan način življenja (trudim se koliko znam i mogu) koji traži da se posvetite onome o čemu pišete, da svoje životno&radno iskustvo svedete pod isti imenilac. Zato je Miša Vasić bio važan u našim životima jer smo imali na koga da se ugledamo kada je bilo teško (a uvek je) ili kada je postajalo besmisleno. Njegov rad, trud, uticaj, erudicija su neprevaziđeni i to uviđamo sada kada ga nema. Ostajemo sami da se borimo sa Scilama i Haribdama od kojih vrvi ne samo naša politička scena već i društveni život uopšte.

O ljudima poput Vasića se ne mogu napisati nekrolozi jer njegov rad i energija ostaju živi među svim slobodnomislećim građanima koji se bore decenijama za bolji i pristojniji život. Nažalost, ništa nismo napravili, štaviše dozvolili smo da na vlast dođu najgori akrapi naše tužne&mračne prošlosti… Vasićevo iskustvo i znanje  nam kažu da se moramo boriti do kraja i da ne smemo spustiti gard bez obzira na sve. Možda baš u inat onim “kurvinim sinovima” o kojima piše Kiš u svojoj Grobnici za Borisa Davidoviča.