EN
Faktor vreme je najveći saučesnik ubica novinara i izdavača Slavka Ćuruvije. Možda je, posle 22 i po godine, upravo vreme postalo i glavni ubica novinara. Advokat Slobodan Ružić ocenjuje za Cenzolovku da se ponovljeno suđenje za ubistvo pretvorilo „u gubljenje vremena” i „mrcvarenje”.
Zimus je, kaže, iz „jedne vrste protesta” prestao da dolazi na ročišta jer nije hteo da „učestvuje u besmislenim stvarima i formalnostima”.
„Nešto se tamo vrti i kao izvode se i ponavljaju neki dokazi i dozvoljava se da odbrana ponovo ’smatra i iznosi svoje teze’”, ocenjuje advokat koji zastupa decu ubijenog novinara – Jelenu i Radeta Ćuruviju.
Tokom ponovljenog postupka, koji je počeo 5. oktobra 2020, a završio se 26. oktobra 2021. godine, zakazano je 39 ročišta, a održano ih je svega 19.
Više je neodržanih, a od njih je većina (12) odložena zbog bolesti ili sprečenosti nekog od članova tročlanog sudskog veća Posebnog odeljenja Višeg suda u Beogradu za organizovani kriminal, koje čine Snežana Jovanović (predsednica), Dragan Milošević i Vladimir Mesarović.
Ivana Stevanović (SĆF): To je poražavajuće. Od presudne je važnosti da slučaj što pre dobije epilog
U Slavko Ćuruvija fondaciji su izračunali da je ponovljeni postupak trajao celih 386 dana, a u tom vremenskom okviru svega 47 sati je posvećeno suđenju.
Ročišta su trajala kratko, u proseku dva sata, a bilo je i jedno od svega tridesetak minuta. Pauze između ročišta su bile predugačke. Prvostepeni postupak trajao je, da podsetimo, 1405 dana.
Ivana Stevanović, izvršna direktorka Slavko Ćuruvija fondacije, kaže za Cenzolovku da je „to zaista poražavajuće“ i naglašava da je od presudne važnosti da taj slučaj konačno dobije svoj epilog.
„Dokle god je slučaj otvoren, mi imamo situaciju nekažnjivosti počinilaca, što je jasna poruka svim novinarima da nisu bezbedni i da državni i sudski aparat nije tu da ih zaštiti.”
„Očekujem da 2. decembra dobijemo kvalitetnu presudu kojom će praktično biti potvrđeno sve što smo imali tokom prvostepenog postupka, uz, naravno, otklonjene sve nedostatke koje je uočio Apelacioni sud”, kaže Ivana Stevanović.
Ružić: Ne bih pao u nesvest ako bi doneli oslobađajuću presudu
„Suština je da je za ovo društvo važno da bude doneta osuđujuća presuda. Očekujem je, ali nakon svih godina provedenih u advokaturi ne bih pao u nesvest ako bi doneli oslobađajuću presudu. Zašto? Lakše je doneti oslobađajuću presudu. Sud kaže – smatramo da nema dovoljno dokaza, to je lakše obrazložiti. Ovo je teže. U svojoj završnoj reči sam rekao da ovo mora da se uzme u kontekstu drugih ubistava, kako je postupala Služba, kako Slobodan Milošević. Sve to mora da bude u toj presudi. Tad bi se to lakše obrazložilo. Ako vi to gledate kao pojedinačni krivični događaj, onda će mnogo toga da vam nedostaje”, kaže advokat Ružić.
Veran Matić: Postupak će imati smisao samo u slučaju dugačkih zatvorskih kazni
Ponovljeno suđenje za ubistvo Ćuruvije bio je suštinski neprekidan niz uvreda i optužbi na račun žrtve, ali i novinara i nevladinih organizacija, za koje je odbrana ponavljala da su za račun stranih centara moći (čitaj: Amerikanaca) u javnosti manipulisali i spinovali naručenu i iskonstruisanu optužnicu. Glorifikovan je režim Slobodana Miloševića, njegova Služba državne bezbednosti i navodna posvećenost optuženih zakonu. Najistaknutija meta odbrane bio je Veran Matić, predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara.
„Bio sam prisutan na brojnim ročištima optuženima za ubistvo Slavka Ćuruvije i znam u kojoj meri je mučno slušati ove sramne optužbe. Realan sam i teši me da se to ipak događa u sudnici, a ne u nekadašnjoj Politici ekspres i u Dnevniku RTS-a kojem imam mnogo toga da zamerim. Postupak će imati smisao ako optuženi budu ponovo osuđeni na dugačke zatvorske kazne”, kaže Matić za Cenzolovku i dodaje:
„Ne očekujem katarzu, ali znam da će se u domenu bezbednosti novinara u našoj zemlji vreme meriti i po parametru koji se odnosi na period pre i posle pravosnažnih osuđujućih presuda za ubistvo Slavka Ćuruvije.”
Komisija za istraživanje ubistava novinara je još 2018. godine upozoravala na nedopustivu sporost procesa, ali ništa se nije promenilo. Predsednik Komisije Veran Matić izjavio je tada za Cenzolovku da je „sudsko veće vrlo neracionalno vodilo ovaj proces, čitav niz svedoka i saslušanja ponavljao se bez jasnog smisla i vidljivog cilja”. „Vreme je trošeno na iscrpljujuća, nebitna pitanja. Odbrani je dozvoljavana otvorena opstrukcija procesa.”
Veran Matić je ipak optimista.
„Ne želim da razmišljam da postoji bilo kakva druga opcija osim osuđujućih presuda koje će biti uvod u početak procesa pred Specijalnim sudom zbog ubistva Milana Pantića. To je jedini put kojim bi ono što je pozitivno napisano u izveštaju Evropske komisije, u delu koji se odnosi na bezbednost i zaštitu novinara, doživelo svoju verifikaciju u praksi. Verujem da to uviđaju predstavnici sve tri grane vlasti. U protivnom bi sve do sada urađeno i napisano (p)ostalo mrtvo slovo na papiru”, kaže Matić.
Živojin Rakočević (UNS): Pravosnažna presuda je važna za celo društvo
„Pokazalo se da je ubistvo Slavka Ćuruvije događaj koji je na bezbroj različitih načina ušao u život pojedinaca, institucija i opšteg doživljaja pravde. Mi vrlo dobro znamo da protok vremena ne ispravlja nepravdu i da se ona pretvara u simbol čijim razrešenjem moramo dobiti neku vrstu katarze ili makar olakšanje. Dakle, pravosnažna presuda bi bila put takve vrste skidanja tereta koji stoji nad nama. To je važno ne samo za novinare nego i za institucije i društvo u celini”, ističe za Cenzolovku Živojin Rakočević, predsednik UNS-a.
On dodaje da „kad sistem ubija na takvom nivou, on računa sa decenijama nepravde u kojima će zločin preživeti”.
„Suđenje traje dugo, ali to je cena koju, očigledno, pravda mora da trpi kada još uvek postoje i deluju oni koji računaju na odustajanje, odumiranje i bespomoćnost sistema ili njegovih delova koji su omogućili i izvršili ubistvo Slavka Ćuruvije. U slučaju Slavka Ćuruvije nije moguće napraviti revizionizam, a svaki dan bez pravosnažne presude je podrška zločincima i inspiratorima, bez obzira na to gde se sada nalaze i da li su među živima”, kaže Rakočević.
Suđenje za ubistvo Slavka Ćuruvije počelo je 2015. godine, 16 godina posle ubistva, koje je najavljeno medijskom satanizacijom u tekstu Politike ekspres „Ćuruvija dočekao bombe”, u kome je novinar i izdavač Dnevnog telegrafa i Evropljanina targetiran kao izdajnik. Prvostepena presuda doneta je 5. aprila 2019. Naredne godine Apelacioni sud ju je ukinuo zbog prekoračenja optužnice, jer je prvostepenom presudom uvedeno potpuno novo – N. N. lice kao izvršilac.
Optuženi su ljudi iz samog vrha Miloševićevog Resora državne bezbednosti: Radomir Marković i Milan Radonjić, kao i pripadnik zloglasne JSO i operativac RDB Miroslav Kurak i Ratko Romić. Marković je u zatvoru po presudama za druga politička ubistva, Kurak je u bekstvu, a Radonjić i Romić su, odlukom sudskog veća, kod kuće.
Posle 22 i po godine od ubistva, tri sudska procesa – prvostepenog, apelacionog i ponovljenog, dva suda – takozvanog Specijalnog suda za organizovani kriminal i Apelacionog suda, gotovo šest i po godina suđenja, još se ne nazire kraj. Zabrinjava činjenica da sve ono što iznose optuženi na suđenju, pre svega istorijski revizionizam i odbrana režima Slobodana Miloševića, sve više koincidira sa opštom atmosferom i retorikom u društvu.
Matić: Sud bi morao da reaguje na napade na inspektora Kecmana, Ljiljanu Smajlović i mene
Tročlano sudsko veće ni tokom ponovljenog postupka, kao ni ranije, nikada nije reagovalo na mnogo puta ponovljene beskrupulozne napade i uvrede na račun predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara. Kako je Matić doživeo napade i optužbe da je za račun američkih centara moći sprovodio „medijski linč“ nad optuženim rukovodiocima Miloševićeve tajne službe?
– To je svojevrsni kontinuitet narativa koji se u ovoj zemlji gaji pune tri decenije. Ovakav rečnik u 2021. godine najbolji je dokaz u kolikoj meri se u našem društvu zapatila teorija zavere kao legitimna platforma koja se, nažalost, uzima ozbiljno. Reči okrivljenih u sudnici nisu ništa drugačije nego devedesetih kada sam bio na udaru zbog uređivačkog koncepta Radija B 92. Jedina razlika je što su oni tada svoje reči pretvarali u dela – dokaz je ubistvo Slavka Ćuruvije zbog kojeg im se konačno sudi.
Sada njihove optužbe služe da relativizuju nekadašnje zlo koje je izviralo iz svake pore tokom metastaze Miloševićevog režima, koji na najcrnji način simbolizuju upravo institucije koje su predvodili oni koji me napadaju pravdajući se da su oni samo radili svoj posao. Istorija nas uči da je bilo mnogih koji su takvim rečima pravdali najcrnje i najsramnije zločine.
Intenzitet, brojnost i ponavljanje neutemeljenih i besmislenih napada i optužbi na inspektora Dragana Kecmana, Ljiljanu Smajlović i mene tokom svih ovih godina samo me utvrđuju u stavu da je vredelo žrtvovati se kako bi se optuženi konačno našli u sudnici. Odsustvo reakcije suda doživljavam kao posledicu sistemski gajene atmosfere u društvu koja omogućava da ovakvo ponašanje prolazi bez sankcija. Deo tog mozaika je i činjenica da je Miroslav Kurak i dalje u bekstvu, da se suštinski ne radi ništa na njegovom lišavanju slobode i dovođenju pred lice pravde. Možda u toj činjenici treba tražiti i odgovor na vaše pitanje zašto sud ne reaguje, iako bi morao to da učini.
