EN
Posle pauze od nekoliko godina njen povratak na mali ekran sa novom emisijom „Iza vesti” (radnim danima od 19.30), obradovao je sve ljude koji u gustoj magli javne sfere, u apsurdu, sveopštoj konfuziji, laži i banalnosti ipak razaznaju gde je istina.
– Moj dolazak na N1 je povratak u medijski „mainstream„, a ne u novinarstvo, jer sam prethodnih godina radila emisije za agenciju Fonet i za Istinomer. Često zaboravimo da ipak širom Srbije postoje male redakcije sa hrabrim novinarima koji u ekstremnim uslovima daju sve od sebe da profesionalno rade svoj posao. Rad u velikim medijima s jedne strane je lakši, jer ste deo velikog sistema, ali je jednako i težak, jer ste izloženi na način koji je u Srbiji vrlo neprijatan, često odvratan. Kad ovo kažem ne mislim samo na vlast i njene društvene i medijske satelite, od kojih zaista nemam nikakva očekivanja, kad je reč o razumevanju uloge medija i novinara. Razočaravajuće je da to nerazumevanje neretko emanira i deo alternativne političke i društvene scene – kaže Vučenić.
Zašto se čini da je u ovoj poplavi tabloida i televizija sa nacionalnom frekvencijom koji su zapravo marketinške agencije vlasti, još teže baviti se novinarskom profesijom nego 1990-ih godina?
– Ako govorimo o paraleli sa 1990-im možda našoj generaciji deluje da je tada bilo lakše zato što smo u vreme Miloševića imali trideset godina manje. Nije lako odgovoriti na ovo pitanje jer i tada, kao i sada, bavljenje novinarstvom nije lagodno. Naprotiv. Možda se zato za novinarstvo i kaže da nije reč o profesiji već o dijagnozi, jer ko normalan, svesno i voljno, pristaje da iz dana u dan bude vređan, nipodaštavan, čak i fizički napadan, i da još bori za goli opstanak.
Da li bi se dogodio 5. oktobar da se Milošević toliko pojavljivao na svim televizijama i ponavljao svoju mantru, kao što to Vučić danas čini?
– Mislim da je peti oktobar, kao vrlo značajan datum naše novije istorije, posledica daleko kompleksnijih okolnosti od učestalosti pojavljivanja Miloševića na televiziji, i načina na koji je tretirao opoziciju ili medije koji nisu bili pod njegovom kontrolom.
Javno mnjenje u ovih desetak godina postalo je potpuno eutanazirano zahvaljujući propagandnoj mašineriji SNS. Šta treba da se dogodi da bi narod masovnije počeo da razaznaje tu maglu?
– Prvi preduslov, po mom mišljenju, je da, pored profesionalnih novinara i medija, i ovi drugi odluče da se vrate profesiji.
Kako je moguće da ljudi tako olako „popiju” bizarna objašnjenja vlasti za strašne i opasne skandale pod njenim okriljem – „Krušik, mašine za mlevenje mesa i Belivuk, Jovanjica, Koluvija, „Pandorini papiri„, Dijana Hrkalović, Nebojša Stefanović..?
– Građani su izloženi brutalnoj propagandi godinama unazad, i ogroman broj njih nema ni pristup profesionalnim medijima. Teško je očekivati da će svaki punoletan stanovnik Srbije svakog dana tumarati po internetu i tražiti alternativne izvore informisanja. I kada ste svakog dana bombardovani informacijama i pričama da su lideri opozicije neprijatelji naroda, lopovi, zlotvori koji rade Vučiću o glavi, da je Srbija napadnuta sa svih strana, onda počinjete da prihvatate te matrice, što je pre neki dan i pokazala emisija Petra Gajića na N1 „Operator umova„. Ne bih spekulisala o nivou medijske pismenosti stanovnika, niti o nivou obrazovanja u zemlji, ali sam sigurna da to što mi ovde tako lako podležemo propagandi vlasti mora imati veze i sa tim.
Da li je Javni servis Srbije najveći krivac za devalvaciju novinarske profesije, jer bi po zakonu upravo on najviše morao da štiti istinu i informacije koje su od značaja za sve nas?
Na čemu danas počiva vaš optimizam i vera u novinarsku profesiju, uprkos crnim slutnjama da je pravom, kritičkom i angažovanom novinarstvu došao kraj?
– Iz pitanja zaključujem da ste pesimista i razumem takav pristup – i sama teško da mogu da budem optimista, što se vidi iz mojih prethodnih odgovora, iako ne spadam u one koji misle da su sims ili konopac jedini izlaz. O značaju profesionalnog novinarstva govori Nobelova nagrada za mir koju su dobili istraživački novinari Marija Resa i Dmitrij Muratov. To što je Nobel otišao novinarima javnost u Srbiji jedva je i primetila, iako se sve desilo u trenutku kad naši istraživački novinari iznose Pandora papire. U okolnostima u kojima živimo, a realno nismo nikad živeli u odličnim, samo je sada užasnije, nadu mi ulivaju upravo mladi novinari istraživačkih redakcija, lokalnih medija, nedeljnika, mladi novinari koji predano rade u mojoj redakciji na N1, a i u vašem Danasu je mnogo hrabrih, pametnih, pronicljivih i duhovitih novinara. Nije bog zna kakva mudrost reći da će i ova vlast proći kao i prethodne, a profesionalno, odgovorno novinarstvo koje ne zavisi od karaktera režima će preživeti. U to sam sigurna. U ispravnost tog stava me uverava i Nobelova nagrada novinarima.
SNS vlast i pravosuđe na livadi
Usvojena je nova Medijska strategija koja bi uskoro trebalo da donese izmene Zakona o javnom informisanju i medijima. Šta očekivati ako znamo da je ovde i pravosuđe obesmišljeno kao i novinarstvo?
– Prema onome što sam čula od ljudi koji prate promene zakona o informisanju, a pre neki dan je o tome u Danasu pisao Vukašin Obradović, bivši predsednik NUNS, neće biti promena na bolje, već na gore. Uostalom, čak i da se usvoje najbolji zakoni ovde je odavno na delu raskorak između normativnog i stvarnog, i često mi se čini da su naši novinarski argumenti, koji bi bili logični u Nemačkoj, da se ne poštuje Ustav ili da se radi mimo zakona, besmisleni jer je normalizovano stanje nepoštovanja zakona. Pre neki dan je sudija Majić baš u mojoj emisiji govorio o tome i rekao, da ga parafraziram, da ako vlast ne želi pravosuđe najbolje da ga ukine i da politička vlast na livadi odlučuje o razvodima, ko je kriv, ko prav, sa kim će deca da žive i uopšte o svemu.
