Oštar da boli, ludo hrabar, strastven, neumoran, uporan… On je disao i živeo novinarstvo. Ovo su reči kojima se novinarka Tamara Skrozza oprostila od Slaviše Lekića. U do poslednjeg mesta ispunjenom prostoru Doćol Placa, poslednji pozdrav preminulom novinaru odale su njegove brojne kolege i prijatelji.
„Ostalo je u novinarstvu još onih kojih, slično Slaviši, imaju talenta, volje, snage da se probijaju kroz mulj u kojem smo prinuđeni da radimo. Retki su, međutim, ako ih uopšte još ima, oni koji kao on seku rečima, koji psuju bez psovkle, čiji tekstovi imaju zvuk, miris i ukus. Koji jednom rečenicom uzburkaju čaršiju, a svakim filmom kompletnu medijsku i političku scenu“, rekla je Tamara Skrozza.
A uzburkavao je celu tu scenu jer nije bio ničiji, kaže njegov prijatelj i kolega Nenad Zorić.
„Slaviša Lekić je bio opozicija, ne jednoj vlasti – svim vlastima. I to je možda dobro za novinara – Tapšu te po ramenu i govore: ‘Bravo care’, ali loše za čoveka. I ma šta čuli ovih dana, Slaviša nije bio ničiji do svoj“, rekao je Zorić.
Svojim perom napisao je i jedan od prvih kritičkih tekstova u socijalističkoj Jugoslaviji, za vreme zimskih olimpijskih igara u Sarajevu, prisetio se Lekićev prvi urednik Ivan Mrđen. Kaže da je on činio da novinarstvo bude zabavnije i da nikada nije pravio kompromise.
„Da li je taj čovek imao neku strast? Mi smo se ovde okupili i nažalost evo već sedmi dan govorimo, pričamo, žalimo, tugujemo zbog čoveka koji je te strasti prema ovom poslu, kojim se koliko vidim većina nas ovde prisutnih bavi, imao ne za jednog čoveka, nego za čitave redakcije“, kazao je Mrđen.
Nedostajaće Lekić svima, a najviše ovoj umornoj medijskoj zajednici, zaključak je govornika. Srce, strast i žar ostavio je u amanet novinarima koji tek treba da „biju bitke“. U kojima moraju da pobede. Zbog njega i svih nas.