EN
„Skrati jezik, da posle ne bi bilo kasno“, čulo se na snimku telefonskog razgovora funkcionera Srpske napredne stranke (SNS) iz Niša Bojana Marinkovića s osnivačem i nekadašnjim glavnim urednikom Južnih vesti Predragom Blagojevićem.
Marinković je tog marta 2014. godine niškom novinaru poručio:
„Nemoj slučajno da ti je više palo na pamet da napišeš nešto o (direktoru Vodovoda Dejanu, prim. aut.) Andrejeviću, inače ćeš da imaš posla sa mnom.“
Sedam i po godina kasnije Viši sud u Nišu odlučio je da je Marinković zbog ovih pretnji, a na ime nematerijalne štete dužan da Blagojeviću isplati 100.000 dinara.
Lokalni aktivista naprednjaka žalio se na prethodnu presudu. U odluci u koju je Cenzolovka imala uvid, sud nije uvažio većinu njegovih argumenata, osim što je znatno smanjio iznos kazne s prvobitnih 250.000 dinara.
Farsa od sudskog postupka
U razgovoru za Cenzolovku Blagojević je rekao da je ceo proces po njegovoj tužbi „ličio na farsu“.
„Od toga da se čitav predmet navodno izgubio u putu iz Višeg u Osnovni sud, koji je samo sprat niže u istoj zgradi, do toga da je sud tražio moje psihijatrijsko veštačenje šest godina nakon incidenta – bez čega bi moja tužba bila odbačena. Već u ovom trenutku je predmet za mene izgubio smisao, jer su moji troškovi putovanja iz Kanade, gde danas živim, viši od naknade koju bih eventualno mogao da dobijem.“
Blagojević smatra da poslednja presuda ne nosi element preventive, već da deluje gotovo stimulativno i ohrabruje pretnje novinarima.
„Kada političari stave na papir šta dobijaju, a šta možda gube time što će zapretiti novinaru, mislim da su benefiti na strani pretnje. Polazim i od sebe, jer sada, kada znam kroz šta sam prošao u celom ovom postupku, nisam siguran da bih ponovo to radio. Zašto bih se šest–sedam godina povlačio po sudu ako znam da nasilnik neće suštinski ni na koji način biti kažnjen? Kažnjen bih bio ja, jer sve to vreme prolazim kroz stres, a ne bi bitno drugačije prošla ni moja porodica, pa ni kolege iz redakcije.“
U međuvremenu, zbog pretnji s početka priče, Marinković je osuđen na tri meseca zatvora, uslovno na godinu dana.
„Čovek je dobio kaznu koja je upola manja od zakonski propisane i kao takva, naročito u konkretnom slučaju – pretnje političkog zvaničnika upućene novinaru – nije svrsishodna“, ocenjuje Blagojević.
„Ne samo da nije kažnjen čak ni minimalno definisanom kaznom već je suštinski i nagrađen kroz visoku stranačku poziciju. Desetak dana nakon pravosnažnosti presude postavljen je na 14. mesto izborne liste za Skupštinu grada Niša. Prosto, mislim da je već to bio dovoljan signal da se nešto sporno dešava.“
Svakodnevni pritisci na Južne vesti
I koleginice i kolege iz redakcije svakodnevno prolaze kroz najrazličitije pretnje, pritiske, pokušaje diskreditacije. Cenzolovka je nedavno pisala o tome kako su Južne vesti na udaru vlasti. Kreiran je njihov „ružni blizanac“, odnosno sajt – klon, Poreska inspekcija neosnovano je obračunavala njihova dugovanja, a opasne pretnje upućene su novinaru Aleksandru Stankovu.
Još uvek se ne zna ko je 2017. godine Blagojevića snimao kamerom iz automobila. MUP je odbio da dostavi informacije o eventualnoj prismotri, tvrdeći da je na taj podatak stavljena oznaka „Strogo poverljivo“.
Nešto sporno dešava se u velikom broju krivičnih postupaka u kojima su novinari akteri. Pogotovo u najtežim slučajevima. Pravo na suđenje u razumnom roku obesmišljeno je višedecenijskim iščekivanjem na sudski epilog ubistva Slavka Ćuruvija, dok istraga o ubistvu Milana Pantića tapka u mestu.
Ipak, u vrlo kratkom vremenskom razmaku stiglo je nekoliko (inače vrlo retkih) presuda za pretnje novinarima. Osim pravosnažnosti odluke za pretnje Blagojeviću, donesena je presuda za pretnje uredniku Danasa Draži Petroviću, kao i prva presuda za mnogobrojne pretnje novinaru Nedimu Sejdinoviću.
„Ne mogu reći da sam zadovoljan presudom, jer je u pitanju samo jedna od baš brojnih pretnji kojima sam bio izložen. Ali, s druge strane, ne mogu reći ni da je ova presuda nevažna“, izjavio je Sejdinović za NUNS.
Oni koji prete su nagrađeni
Blagojević se priseća da je i lično bio prisutan kad je Sejdinoviću prećeno. Međutim, sve njemu poznate presude za pretnje novinarima bile su, kako kaže, apsolutno nesvrsishodne.
„Ne samo da nisu na odgovarajući način kaznile nasilnike već su slale poruku da pretiti novinarima i nije strašno, kazna za to je bila manja nego za nevezani pojas u kolima ili pušenje u zatvorenom prostoru. Ono što još više zabrinjava jeste što ti nasilnici veoma često nisu ‘obični građani’, već često visoki politički, pa i javni zvaničnici.“
Blagojević ističe da, osim izostanka adekvatnih kazni, zabrinjava i to što vinovnici po pravilu bivaju nagrađeni, to jest unapređeni unutar partije. Pretnjama novinarima se pokazuje lojalnost partiji i vođi. I za to sledi nagrada.
„Pretnje novinarima prolaze bez ikakvih javnih osuda od strane partije u čije ime ili za čiji račun su ovi radili, a često bivaju i javno branjeni ili, u najmanju ruku, zvaničnici relativizuju odgovornost. Time vlast šalje kristalno jasnu poruku svima – svojim ‘vojnicima’ da će biti branjeni i nagrađeni, a novinarima, i to ne samo onima kojima je prećeno već svima, da razmisle kako će nadalje da izveštavaju i da li će da kritikuju vlast. Ne, ovakve presude nisu ni ‘jalova pobeda’, već čist poraz“, zaključuje sagovornik Cenzolovke.
