EN
Mladi u Srbiji moraju imati prostora u medijima da pričaju o svojim potrebama i problemima, saglasni su sagovornici 77. epizode podkasta “Reaguj!”.
U istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije “Mladi u medijskom ogledalu 2020“, koje je objavljeno ove godine, istraživači su obuhvatili sadržaje mejnstrim medija, omladinskih medija i jutjubera.
Ukupno je analizirano 1.739 medijskih sadržaja od čega 216 objava mejnstrim medija, 570 tekstova omladinskih portala i 953 Jutjub videa. Kako navode u istraživanju, takav uzorak omogućio im je uvid u to kako su se različiti akteri na medijskoj sceni ophodili za vreme pandemije korona virusa, kao i kako su shvatili i interpretirali ulogu mladih u tom periodu.
Kada je reč o mejnstrim medijima, najprisutnija tema je crna hronika koja ostavlja u senci sve druge teme od značaja za mlade. Istraživači su ovde naveli da postoji rizik da ukupna slika o mlađoj populaciji u ovoj grupi medija pod pritiskom izveštavanja o kriminalu ostane dominantno negativna, čak i ako u tim istim medijima postoje i primeri afirmativnog izveštavanja.
Ovo potvrđuje i trener medijske pismenosti u Novosadskoj novinarskoj školi Stefan Janjić, koji je i jedan od autora ovog istraživanja.
“Dakle, u slučajevima kada su mladi počinioci krivičnih dela ili žrtve krivičnih dela, tu nailazimo na drastične primere kršenja Kodeksa novinara Srbije. Pritom je taj monitoring koji mi radimo veoma kratak i mi posmatramo samo dve nedelje u toku godine. Mogu da zamislim šta bi se desilo da imamo nekakav sveukupni korpus”, kaže sagovornik podkasta “Reaguj!”.
On ovaj problem ilustruje i primerom:
“Recimo, imamo slučaj gde je maloletnik opljačkao trafiku. Osnovno pravilo je da, kada su počinioci krivičnih dela maloletnici, oni moraju u svakom smislu biti zaštićeni i ne sme se otkrivati njihov identitet. I onda se dogodi da se na Pinku, ne samo izveštava o takvim slučajevima, nego se prikaže i snimak bez ikakvog zamućivanja. Veliki broj gledalaca bi rekao da je to na mestu i da treba cela Srbija da vidi šta je ta osoba uradila. Taj osvetnički pristup se naslanja na ukupan narativ o mladima kao jednoj dekadentnoj populaciji koja se odrodila od svih pravih vrednosti, koja je nedovoljno patriotski nastrojena, koja želi da napusti Srbiju, ne poštuje roditelje, ne poštuje starije i okrenuta je samo materijalnom. Kada sve to saberem, ja bih rekao da mejnstrim mediji izveštavaju o mladima tako da bi zaprepastili svoju realnu ciljnu grupu, a to je starija populacija, i da bi im pokazali na koji način će nas mladi odvesti u propast”, kaže Janjić.
Kada je reč o omladinskim medijima u Srbiji, Janjić kaže da se oni mogu podeliti u nekoliko grupa.
“Imamo onih koji jesu nominalno omladinski, ali izgledaju kao da ih je uspostavila neka profesorica koja je pred odlazak u penziju ili kao da ih je uspostavila neka nevladina organizacija koja ima obaveze prema donatoru – da izveštava na nivou najava događaja, o stipendijama i razmenama, da bude posvećena najboljima među mladima, onima koji su posebno zainteresovani za edukativni program, za usavršavanje i tako dalje. Dakle, oni su vrlo, vrlo površni i ne bave se temama kao što su ljudska prava, ekonomija, politika ili mentalno zdravlje. Sa druge strane, imamo portale omladinskog karaktera koji su zasnovani na klikbejtu, kao što je Noizz. To su portali sa vrlo malo novog autentičnog sadržaja. Treću grupu predstavljaju portali koji su pronašli neku zlatnu sredinu i balans, da se obraćaju mlađoj populaciji, da budu atraktivni, ali istovremeno da ni na koji način ne krše Kodeks novinara Srbije i da im se te greške dešavaju retko. Takvi su recimo sajtovi Zoomer i YouthVibes. Naravno, ja to komentarišem iz svoje pozicije, ali rekao bih da su to portali koji se ne plaše političkih tema, ne plaše se osetljivih društvenih tema i pakuju ih na jako dobar način”, kaže Stefan Janjić.
Kada je reč o omladinskim medijima, u KOMS-ovom istraživanju je pokriveno njih šest: Vice, Noizz, Talas, Vugl, Oradio i Megafon. Istraživači ocenjuju da su ovi mediji imali, uz izvesne izuzetke i nedostatke, izrazito profesionalan, proaktivan i kreativan pristup pri stvaranju medijskih sadržaja za vreme prvog talasa virusa korona. Jezička kreativnost, multimedijalnost, duhovitost, otvorenost za osetljive grupe i žanrovska raznolikost, neke su od stvari koje su ovi mediji uspeli da iskoriste u odnosu na tradicionalne medije, navodi se u istraživanju.
Novinarka Oradija Jelena Božić svoju karijeru posvetila je upravo izveštavanju o mladima, a za svoj rad u 2020. godini dobila je i prestižnu novinarsku nagradu „Marina Kovačev“. Za podkast “Reaguj!” Božić govori kako se opredelila baš za rad sa mladima.
“Sve je krenulo zapravo kada sam ja završila fakultet i kada sam tražila posao u medijima. Nekako, sve te tadašnje prilike nisu bile ono što sam ja očekivala – ili je falilo profesionalnosti, ili je falilo ozbiljnosti, ili je falilo kreativnosti. Tada je već krenulo moje razmišljanje o tome šta možemo da uradimo da moja generacija, da ljudi koji su malo mlađi ili malo stariji od mene, žele da prate medije, žele da se informišu, žele da znaju, da se edukuju – kako im napraviti zanimljiv sadržaj”, priča sagovornica podkasta “Reaguj!”.
Božić navodi i da su formati medijskih sadržaja jedna od ključnih odlika koja treba da privuče i zainteresuje mladu publiku.
“Vrlo je važno da pratimo trendove i da znamo kako da sadržaje koje pravimo prikažemo i predstavimo mladima. Dakle, nije dovoljno napraviti super tekst koji uključuje mlade, koji je sadržajan i samo ga ostaviti tako u formatu u kom je napravljen. Novinari koji pišu za mlade i koji se bave mladima imaju taj izazov što moraju da znaju kako se nešto prilagođava za Instagram, za TikTok, za Fejsbuk, kakvi video formati su sad aktuelni, koliko su mladi na društvenim mrežama, koliko traje njihov skrol, koliko traje pažnja i slično”, objašnjava Jelena Božić i dodaje da ona nije tog stava da samo mladi treba da kreiraju sadržaje za mlade.
“U medijima za mlade moraju da budu i mladi. Rekla bih da je minimum da polovinu redakcije čine ljudi koji su mladi, a drugu polovinu ljudi koji ne pripadaju toj kategoriji. Prirodno je da neko od 50-60 godina ne razume ono što mladi hoće, ne može da im priđe ili ne zna formate koji njih interesuju. Zato su tu mladi novinari i oni zajedno mogu da prave odlične priče. Kada spojite mlade ljude u jednoj redakciji koji poznaju mladu publiku i prate trendove i ljude koji žele istinski da se bave mladima, a možda ne poznaju formate i možda ne poznaju kretanje i ciljnu grupu, ali znaju kako dobro odraditi posao, ja mislim da je to savršen spoj”, zaključuje Božić.
Jedan od pozitivnih primera medija u kojima rade mladi novinari u regionu je i Radio Student iz Zagreba. Radio Student osnovan je 1996. godine, inicijalno kao produžetak kolegija Radio, sa ciljem praktičnog obrazovanja studenata novinarstva na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu.
Kako objašnjava glavni urednik Radija Student u Zagrebu Ivan Vlašić, ideja je bila napraviti radijski program kakav nedostaje na prostoru grada Zagreba i šire, koji će biti malo kritičkiji i proizvoditi sadržaje o temama kao što su ljudska prava ili zaštita okoline, a ne isključivo o studentskim temama.
“Zbog toga i naša publika danas nisu samo studenti, već i onako nekakva šira slušateljska populacija. Po nekim rezultatima slušanosti među 10 najslušanijih radijskih postaja smo u gradu Zagrebu, a s obzirom na razinu koncesije koja glasi tek za dio grada za Zagreba mislim da je to dobar rezultat”, kaže sagovornik podkasta “Reaguj!”.
Vlašić navodi i da je rad na radiju samo delom deo predispitnih obaveza studenata, a većim delom izraz volonterstva kod mladih.
“Sudeći po njihovima afinitetima, oni se raspoređuju u razne redakcije. Trenutno imamo 140 novinara, a nešto više od polovine njih su studenti. Mogu proceniti da je, kako mi to u kontinuitetu već radimo, dosta veliko interesovanje za uključivanje u rad radija. Jer, u principu, oni nemaju nigde nikakvo drugo sredstvo osim Radio Studenta da se na neki način nauče radijskom novinarstvu u jednom konkretnom radijskom okruženju”, objašnjava Vlašić.
Međutim, kako u regionu, tako i u Srbiji, neophodna je i edukacija mladih iz oblasti medijske pismenosti, kako bi znali odabrati sadržaje i informacije. Stefan Janjić, koji radi kako sa osnovcima, srednjoškolcima, tako i sa studentima, kaže da je nivo medijske pismenosti mladih veći nego što je očekivao. Ipak, on ističe da tu postoji problem prevelikog nepoverenja u medije sa njihove strane, kao i da postoje dva načina jačanja medijske pismenosti kod mladih – kroz kampanju na društvenim mrežama ili kroz formalno obrazovanje u školama.
“Već dugo traje ta debata da li bi medijska pismenost trebalo da bude obavezan predmet ili makar izborni predmet u svim školama. Iako sam ja novinar i bavim se temom medijske pismenosti, potpuno razumem i taj argument da su učenici već preopterećeni, da su fondovi časova ogromni, da su torbe preteške i da im samo još sad fali jedan dodatni čas na kojem bi se bavili medijima”, kaže Stefan Janjić.
Međutim, on naglašava da je medijsku pismenost moguće inkorporirati u druge, već postojeće predmete.
“Medijska pismenost bi mogla biti zastupljena i na časovima maternjeg jezika, likovne kulture, muzičke kulture, pa i na časovima prirodnih nauka. To pokazuje i pandemija virusa korona i mislim da bi sve te laži koje su se pojavile prethodnih meseci mogle da posluže kao jedna vrlo zanimljiva osnova da se na časovima biologije ili fizike i hemije raspravlja o tim dezinformacijama i da se na neki način dekonstruišu. Problem je u tome što kroz rad sa prosvetnim radnicima možemo da vidimo koliko su oni demotivisani, koliko nemaju energije i potplaćeni su. Zapravo, medijska pismenost u školama u kojima se uspešno realizuje opstaje isključivo zahvaljujući entuzijastičnim pojedincima u prosvetnom kadru”, zaključuje Janjić.
