EN
Prema njegovom viđenju, često smo svedoci da se vesti „prelivaju“ iz jednog medija u druge, pa se postavlja pitanje ko je njihov izvor.
Da li oni dolaze iz jednog izvora, a da onda mediji u tom slučaju služe samo kao vrsta PR neke ineteresne grupacije koja plasira te vesti, podozreva Jovićević i skreće pažnju na veliku „zaraćenost“ na javnoj sceni.
Otišla je toliko duboko da laicima ponekad nije jasno šta se zapravo dešava, predočio je on i konstatovao da sve češće moramo da čitamo između redova šta se zapravo dešava iza scene, ko promoviše neku informaciju i posebno način na koji je dospela u medije.
Jovićević kao „neuralgičnu tačku“ medijske scene u Srbiji vidi skretanje pažnje sa nekih gorućih tema o kojima ljudi zapravo žele da znaju, ali u medijima dobijaju „jeftinu zabavu“.
Misli, pre svega, na „apsolutnu dominaciju jeftinih rijaliti programa koji uopšte nisu regulisani zakonima koji se tiču medija“.
Diskutabilna pismenost onih koji se bave novinarstvom
Za Jovićevića je pitanje i koliko je ljudi zapravo pismeno, a bavi se novinarstvom, jer smatra da je to vrlo diskutabilno.
S druge strane, kako je napomenuo, novinar snosi odgovornost za ono što je napisao i što je objavljeno, pošto „svi mi koji se bavimo novinarstvom znamo koliko je teško da se povuče vest koja je plasirana na jedan način u javnosti“.
Kada nešto ode u etar, „to je već gotovo“ i tada ne pomaže ni ako se zbog samo jedne rečenice piše demanti preko cele strane, objasnio je Jovićević.
Zbog toga, ukazao je, postoji sukob između toga šta je zapravo novinar i kako bi trebalo da izgleda medijska scena, koja u tom klinču izgleda „sve gore i gore“.
Tabloidi rukovode publikom, kultura u zapećku
Tabloidna štampa je sveprisutna i ona i dalje ima najveći uticaj u javnosti, naveo je Jovićević i upozorio da čitanost „ozbiljne štampe“ uopšte ne može da se uporedi sa čitanošću tabloida.
Tabliodi su prokrčili put ka publici kojoj se obraćaju i kojom „rukovode“, ali je vidljiva „opšta hipokrizija“, jer mu se čini da je broj ljudi koji žele sadržaj „ozbiljne štampe, nedeljnika i malog broja preostalih novina“ daleko veći od broja ljudi spremnih da plate taj sadržaj, da ga čitaju i učestvuju u javnoj debati.
Upitan gde je najpre iz pisanih medija nestala rubrika kultura, Jovićević je odgovorio da je kultura ostala u zapećku i ocenio da je mnogo dramatičnije što je iz kulturnih rubrika „proterana“ kritika koje je sve manje.
Podsetio je da su do pre 20 godina u mnogim dnevnim novinama, ali i u televizijama i na radiju, u kulturnim rubrikama bili stalno zaposleni kritičari, dok sada ljudi „iz nekih sasvim drugih poslova“ pišu kritike i prate dešavanja na sceni.
Situacija će po tom pitanju biti sve gora, previđa Jovićević i zaključuje da je prava dijagnoza društva danas upravo u slici kulture i njenoj poziciji u medijima.
