EN
Pre 21 godine, na osnovu dokumenta „Ćuran“ o praćenju Slavka Ćuruvije, podneta je krivična prijava protiv Radeta Markovića i Milana Radonjića, ali je istraga ubrzo prekinuta.
Pre 14 godina specijalni tužilac za organizovani kriminal saslušao je brojne svedoke i zaključio da ne postoji napredak u istrazi tako da je sve opet stalo.
Pre 7 godina je na osnovu prikupljenih ključnih dokaza, koji su sačuvani zahvaljujući odgovornim pripapadnicima policije, i drugih dokaza kao i priznanja Milorada Ulemeka Legije, ponovo pokrenut postupak i podignuta prva a zatim i dopunjena nova optužnica.
Kraj ovog sedmogodišnjeg ciklusa se nazire – u četvrtak, 2. decembra u Specijalnom sudu zakazano je izricanje presude u ponovljenom postupku. Ako bude po pravu i pravdi, a nadam se da hoće, ne vidim drugu mogućnost nego da to bude osuđujuća presuda na tragu ukupne stogodišnje zatvorske kazne koju su optuženi dobili prvostepenom sudskom odlukom.
Zašto je to važno?
Zato što je to jedini mogući put kojim se može okončati dosadašnji dvadesetjednogodišnji hod po mukama opstrukcija u traženju pravde zbog Slavkovog ubistva.
Zato što je to jedini način kojim bi se koliko-toliko umirila Slavkova porodica.
Zato što je logičan ishod koji bi otklonio bilo kakve dileme o ulozi pojedinaca iz zloupotrebljenih državnih struktura koji bi osuđujućom presudom bili smešteni tamo gde odavno zaslužuju da budu.
Zato što bi se time pojačao pritisak da se odbegli optuženi privede pravdi u skladu sa civilizacijskim tekovinama i obavezama koje država treba da ispunjava prema svojim građanima, glasačima i poreskim obveznicima.
Zato što bi to bilo veliko suočavanje sa lošom prošlošću zloupotrebe bezbednosnog aparata zarad ličnih interesa vladajuće strukture.
Zato što bi policija dokazala da je moguće rešavati slučajeve i kada sama napravi nedopustive propuste u istrazi, zahvaljujući političkim pritiscima.
Zato što bi pokazao da je naše društvo, kroz pravosudni sistem i pored svega što nam se svakodnevno događa, odlučno da kazni zlo i time pošalje jasnu poruku da to više nikada i nikome ne sme da se desi.
Zato što bi to proizvelo konstruktivan pritisak da se konačno procesuira ubistvo Milana Pantića.
Zato što bi to bila svojevrsna satisfakcija za višegodišnji trud i rad nekolicine časnih profesionalaca iz državnog aparata i posvećenih pojedinaca iz novinarskih udruženja unutar Komisije za istraživanje ubistva novinara.
Zato što bi to pokazalo iskrenu želju vlasti da i putem sudske presude za Ćuruvijino ubistvo načini odmak i distancira se od tragičnih događaja iz devedesetih godina prošlog veka.
Zato što bi to bilo ohrabrenje i za brojne druge slučajeve nekažnjivosti ubistava novinara širom sveta, da je moguće da pravda stigne počinioce i posle dve decenije.
Zato što bi to značilo da za naše sudstvo još ima nade da može biti reformisano i dovedeno na zadovoljavajući nivo u skladu sa vrednostima kojima težimo.
Šta ako pomenuto izostane?
Ostaćemo u vrtlogu međusobnih strasnih optužbi, nespremni da se suočimo sa strašnim zlom koje smo po svim ljudskim, pravnim, verskim i duhovnim parametrima odavno morali da procesuiramo i pravosnažno osudimo.
Izgubićemo još jednu priliku za izlečenje, nespremni da progutamo gorke pilule koje izbegavamo, misleći da će ih popiti neko drugi umesto nas.
Propustićemo jedan od poslednjih vozova koje imamo kao društvo koje mora da pokaže snagu i suoči se i sanckioniše avete prošlosti.
Lično, nemam drugog izbora i neću prestati da se borim i u slučaju prvog i drugog scenarija.
Znam samo da će osuđujuća presuda pozicionirati naše društvo tamo gde treba da bude osuđujući ovakav zločin. Na zdravijim osnovama možemo da gradimo temelje boljeg, pravednijeg i moralnijeg društva koje će biti drugačije od onoga u kojem su skončale nevine novinarske žrtve.
Uzmicanje pred neosuđenim zlom nikada nije bila opcija.
Zbog Slavka.
Zbog brojnih drugih žrtava.
Zbog nas.
