EN
Na vlasti je političko krilo pomenute akcije, a teoretičari i ideolozi umetničko-ubilačkog pokreta i dalje nesmetano proizvode dominantni društveni dikskurs. Kad su već povratnici iz evropskih kazamata proglašeni za ugledne građane i stubove društva, red je i da se neko zauzme za građanina Zvezdana Jovanovića, poznatog i pod pseudonimom Zveki Zmija.
Nepravedno je da heroj trune u zatvoru samo zato što je sa dva precizna hica iz snajperske puške usmrtio prvog demokratskog premijera. Pogotovo što je stvorena društvena atmosfera u kojoj atentat na Zorana Đinđića nije zločin, već herojsko i patriotsko delo, o čemu je i sam Zveki govorio u svom iskazu pred policijom davne 2003. godine.
DVOSTRUKA NEPRAVDA
Performans Kapetana Dragana ne iznenađuje i zato što ga je dotični osuđeni ratni zločinac uredno najavio još prošle godine, kao deo svog predizbornog programa, u vreme kad je planirao da se kandiduje za narodnog poslanika. Jedino što u celom ovom zamešateljstvu može da iznenadi jeste to što Vasiljković traži prevremeno puštanje na slobodu samo Zvezdana Jovanovića, iako je najavio da će zahtevati uslovni otpust i za Milorada Ulemeka.
Ako je Kapetan Dragan već rešio da prekrši nepisano pravilo da se predizborna obećanja nikad ne ispunjavaju, zašto to radi samo polovično? Kako je mogao da zaboravi na – što reče Dušan Mihajlović – gospodina Legiju? Zar je onaj ko je povukao oroz vredniji od onog ko je snajperistu izabrao i atentat organizovao? Dokle će u ovom dekadentnom društvu samo manuelni rad uživati poštovanje, a intelektualne i organizacione veštine nezasluženo trpeti nipodaštavanje i prezir? Da tragedija bude veća, gospodinu Legiji se nanosi dvostruka nepravda – i kao državnom ubici i kao piscu.
Ne samo što je osuđen na dugogodišnju robiju zbog minornih prekršaja kao što su ubistvo premijera, ubistvo četvorice članova SPO-a na Ibarskoj magistrali, ubistvo Ivana Stambolića i pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi, već na njegova mnogobrojna dela književna kritika uopšte ne obraća pažnju. Ako već niko neće da stane u odbranu Ulemekovih ubistvenih remek-dela, čak ni Kapetan Dragan koji je to obećao, Legijin književni opus je našao svoje branioce, što pokazuje da su kod nas duhovne vrednosti ipak na ceni, ima nade za ozdravljenje našeg posrnulog društva.
ČISTA ZLOČINAČKA KNJIŽEVNOST
Među apologetama Ulemekovog literarnog rada posebno se izdvaja njegov recenzent Jovan N. Ivanović. U propratnom tekstu za Legijinu šestu knjigu “Čopor” Ivanović je otvoreno ukazao na diskriminaciju koju delo plodnog prozaiste trpi od oficijelne književne kritike. Veli Ivanović da je Legijine knjige “književna kritika uglavnom prećutala, moguće iz dnevno-političkih razloga “halo” odjeka, što podrazumeva i staromodno shvatanje da je teško suditi o delu “nezavisno od čoveka koji ga je napisao” (Sent-Bev)“.
Ispostavilo se da je proza gospodina Legije žrtva zastarelih shvatanja domaćih kritičara koji se i dalje drže prevaziđenog biografskog metoda, nikako da se dogegaju čak ni do shvatanja o autonomiji književnog dela. Ivanović i Ulemek su odavno prevladali zloglasnog Sent-Beva, pa se usredsređuju isključivo na književni tekst, dočim ih autor ič ne zanima.
Ivanović nastavlja odbranu: “Pri tome se zanemaruje napomena Amerikanca S. Žetmana (Priča i diskurs, 1978) da pripovedač nipošto ne mora biti istovetan s autorom.” I na kraju poentira: “Ne uvažava se ono što je nepobitno: da je delo zasebna ‘estetska činjenica’ u kome su sadržana i merila za njegovo kritičko vrednovanje i interpretaciju.”
PREZIR PREMA FIZIKALCIMA
Pomenuti S. Žetmen zapravo ne postoji, postoji Simur Četmen, ali to je manje bitno, važno je odbraniti princip čiste umetnosti, bez ikakvih ideoloških ili – daleko bilo – zločinačkih upliva. Ivanović slabo poznaje stanje na ispošćenom književnom polju, nema nigde većih zastupnika ideje o autonomiji književnosti, pogotovo kad treba braniti književna dela očeva nacije sačinjena od nacionalističkih stereotipa.
I tu vidimo prezir prema fizikalcima: u kanon ulaze samo velikosrpski ideolozi, a ne i izvođači radova na terenu, koji su žarili i palili po planovima napravljenim u intelektualnim krugovima. Kao što je sreća da postoje ljudi poput Kapetana Dragana koji su zalegli za Zmiju, tako je još veća dobrobit što ima intelektualaca poput Ivanovića koji traže pravdu za jedan nepravedno zanemaren književni opus. Kad u kanon mogu Dobrica Ćosić, Matija Bećković, Danko Popović – što ne bi moglo i njihovo duhovno čedo.
Ova publikacija je nastala u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora izneta u ovoj publikaciji ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
