EN
Znate onaj čkiljavi pogled i glava koja se okreće ko nekakav vodenični točak u znak neverice i pritajene sumnjičave mudrosti. Jer, ko bi, zaboga, nešto radio u javnom interesu, svi su usmereni na nejake konzumente od kojih profitiraju.
Recimo i to, u redu, zdrava je sumnja, potrebna, neophodna, čak, ali kako to da pomenuti konzument, zaokruživač nejaki, tradicionalno bira one čija je politika sazdana od laži, koji se istine dotiču samo u iznudici. I kako to da su uvek varanom zaokruživaču krivi novinari koje nije hteo da sluša, jer lažu. A nisu mu krivi upravo oni koji liče na svoje portrete sa karikatura poznatih autora, u ovom slučaju Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, te mnogi sitniji igrači iz drugog, trećeg i ostalih zlikovačkih ešelona.
Njih se boji, jer je kukavica. E, tu smo već bliži savremenoj Evropi: „U nemoći da se na bilo koji način osvete nacionalnim i lokalnim vođama o kojima brinu cijeli kordoni tjelesnih stražara, a pogotovo u nemoći da se osvete vodećim kreatorima globalnih procesa koji obične smrtnike i čine nesretnima – isfrustrirani slojevi globalne zajednice se ‘prazne’ na najmanje zaštićenim javnim djelatnicima, na predstavnicima medija. Javna i privatna imovina je, također, na udaru, jer u naletu svakog bijesa nečija kičma mora stradati. Zapad od toga ne da nije izuzet, Zapad predvodi“, zaključuje u napisu za Al Jazeeru ugledni ex Yu novinar i urednik Zekerijah Smajić.
I podseća na zastrašujuće brojke; nije reč o Srbiji, ali je država u kojoj živimo tu blizu: u 23 članice Evropske unije prošle je godine napadnuto 908 novinara, 175 njih tokom protesta i drugih građanskih okupljanja.
U državama, pak, sa najvišim demokratskim standardima, više od 73 posto novinarki bilo je žrtva internet nasilja. Svake godine EU beleži jedno ubistvo novinara, većina ih je počinjena u poslednjih šest godina.
Ko je video nasilnike ispred murala i žvrljotine u slavu realizatora genocida prepoznaje Srbiju u podacima iz EU. Prepoznaje radno okruženje u kojem je uobičajeno novinaru pretiti, vređati ga, onemogućavati mu da govori u živom javljanju, iskaljivati mržnju guranjem, psovanjem. I, nadasve, biti zaštićen kao građanin koji se, eto, malo zaneo. Biti bitanga nedostupna pravosuđu, budući da je takva atmosfera uobičajena, da je, eto, posao takav, rizičan. A takav je zahvaljujući i pravosuđu.
Da, to je atmosfera koju održavaju i podstiču bitange. Nije, dakle, uteha, nasilnički je polusvet identičan i u razvijenim državama Zapada, te Evropska komisija, po rečima predsednice Ursule fon der Lajon, traži od država članica „da preduzmu odlučne mere kako bi Evropska unija postala sigurnije mesto za novinare“, konstatujući, takođe, da su „informacije javno dobro koje ničim ne smije biti ugroženo“.
Evropska unija će, kako je najavila, „doneti hitne mere za suštinski bolju zaštititu svih onih koji, uz velike vlastite rizike, obezbeđuju transparentnost u svakoj sferi javnog života“. Evropska komisija u svojim preporukama ukazuje državama članicama Unije na to da je neophodno jačanja materijalne baze nezavisnih medija, kao i osnivanje nezavisnih nacionalnih tela za podršku novinarima.
U članicama Unije bile bi dostupne telefonske linije za pomoć, pravne savete i psihološku podršku, ali i otvaranje skloništa za novinarke, novinare i druge medijske radnike kojima se preti.
Smešno, Srbija sve to ima, konkursne komisije, na primer; u redu, ima nekih nepravilnosti u dodeli budžetskog novca, dobijaju ga uglavnom glasila bliska režimu, ali i tamo rade novinari. A ti telefoni, pravni saveti, to može (ovde se ionako na telefone niko ne javlja), Sigurne kuće – pa nećemo novinare da tretiramo kao ranjivu grupu, kao žene žrtve nasilja. Ili hoćemo. Zašto da ne, složiće se i režimska kamarila, sve u skladu sa evropskim standardima (u Srbiji je to lozinka za korupciju veelikih razmera).
Može, dakle, dva dana u sigurnoj kući, potom pola sata pod unificiranim letvama, zaduženim u lokalnom odboru Srpske napredne stranke, idila. Biće tako dok ne odu ovi, a kad dođu oni, koje znamo iz vremena kad su bili na vlasti, neće nam biti potrebna skloništa.
Nekako ćemo se već snaći. Biće učtivi, neće se novinarima obraćati preteći na konferencijama za medije, neće na njih slati batinaše, neće im pretiti. Možda. A možda (sigurno) novinare i medije u Srbiji i ne čeka idila. Nije baš lako vladaocu ovdašnjem da bude obziran.
Konačno, i on predstavlja vlasnike onih čkiljavih sumnjajućih pogleda. Sumnja će ostati, a novinari neće pisati to da su svi političari isti. Tragaće i za suptilnim razlikama u odnosu prema medijima. Već danas se naziru.
