Jelena Obućina – ljupka žaoka i kritičko sečivo

Foto: Printscreen
Foto: Printscreen

„Ajde, počinje ona lepa i pametna žena!“ Ovako onih dana kad je tamo kod nje, u selu u „slepom crevu“ istoka Srbije jedna 92-godišnja majka u svakovečernjem ritualu doziva sina, matorog novinara, pred „TV-ognjište“. Ako je u tom trenutku u nekoj prostoriji gde nema opčiniteljskog ekrana. Da ne zakasni na početak emisije!

Dvadeset je sati, na ekranu je Nova S, zazvuči špica „Pregleda dana“ Njuzmaks Adrija. I onda pomenuta žena. Pristojna, prijemčiva pojava, nije nevažno reći u eri raspojasanog tv-voditeljstva u srpskom TV-TABLOIDARIJUMU. Sa – dva u jedan – bodljikavom i istovremeno ljupkom uvodnom komentar – najavom emisije. Jelena Obućina!

 

Ovogodišnja (više od zasluženo) dobitnica Povelje „Dušan Mitrović“ za Dobar primer Novog optimizma. Za primer, prvi put posle 17 godina nazvan (više od zasluženo) po Mitroviću. Dušanu, poznatijem kao Dule.Kako je postala moguća ona scena u „bogu iza nogu“ selu? Da i starica oslabljenog vida i sluha koja pritom sve više misli i govori na narečju svoga dalekog detinjstva, s nemom pažnjom odsluša Jeleninu najavu kao obavezni večernji ritual.

 

Nije baš zato što je podlegla sinovljevom žurnalističkom autoritetu, više je do urednice-voditeljke. A sin što beleži ove redove. Znao je za Jelenu, ali nije znao Jelenu. Oprostiće mu srpsko novinarstvo što je do pojave „Pregleda dana“ mislio da je ona samo jedna od onih koji se teško razaznaju na zgarištu javnog servisa, u pepelu profesionalnog novinarstva. Sigurno su se njena profesionalna svojstva koprcala, odskačući često i u toj atmosferi, što se vidi i iz njenih javnih izjava i intervjua u poslednje vreme.

 

Ali, tek sa ovom emisijom slobodno se raskririla na nebu novinarske slobode, poput Feniksa što se uzneo nad onim pepelom. I tako postala PRIMER. Stvarni i simboličan. Jer, da ne grešimo dušu – svakako tamo ima još poneko takav, ali gde su!? Jedan Feniks ne čini slobodnim čitavo nebo. Ili pak nisu feniksi, ili su prezreli slobodu. To je prvo u vezi sa ovom Poveljom. Drugo je zanatsko. Pročitao je ovaj stari kolega Jelenine reči – da je britkim duhovitim i sadržajnim komentarimauvodnicima koji efektno protresaju našu žalosnu stvarnost želela da vrati na ekrane jednu staru zaboravljenu tv-formu.

 

Ovaj se kolega ne seća te stare for(m)e, ili bar ne zna na koju tačno ona misli. Ali se seća te forme u štampanim izdanjima – kad se zapravo predstavlja tematski sadržaj lista (ovde, emisije) i izlaže uređivačko opredeljenje, a to ne bude puko nabrajanje i suva najava, već zaokružen komentar što zaseca u srž društvene zbilje. I još, može da stoji samostalno, uglačan kao oblutak ili izoštren kao kritičko sečivo.

 

Radio je sa jednim novinarskim bardom (kadgod ga i zamenjivao) koji je u tome bio nenadmašan i sve dosad mislio da je ta forma iščilela s njim i da ga i zbog toga, kao i zbog „oseke“ (i presahlosti) srpskog žurnalizma niko neće nadmašiti. Uverava se sada da ga je Jelena Obućina dostigla i već ga nadmašuje. Dobar primer Novog optimizma, rekosmo, od ove godine nosi ime Dušana Mitrovića. Evo, malo više od godinu dana od njegove prerane smrti i u ovom činu imamo još jednu priliku da dopunimo nepotpunu informaciju o Dušanu.

 

Mnogi to znaju, ali u javnosti se ne podvlači – Dušan Mitrović nije bio samo dugogodišnji uspešni direktor Dan Grafa, firme koja je osnovana da bi izdavala dnevni list Danas (Među nama rečeno, beležnik ovih redova i Dušan, često su se sa osmehom slagali, da, s obzirom na uslove i stalne teškoće, Danas nije izdavan, već je svakodnevno organizovana radna akcija da izađe još jedan broj).

 

Dule je bio čovek, altruista ne samo sa istančanim osećajem za humanost i socijalnu pravdu već i neko ko je po cenu i najličnijih žrtava taj osećaj pretvarao u praksu i dela, koji je duboko razumevao i društvo i politiku i novinarstvo. (Manje je poznato da je jedno vreme u jednom listu „iz nužde“ pisao kratke i jetke osvrte baš veoma nalik na ove koje su ovde tema.) Dušan je, uz sve, kroz profesionalne poslove koji su sa strane gledano bili nužda ili pragmatičnost, neprestano širio prostor ljudskih i novinarskih sloboda.

 

Pa i negujući, podržavajući (i zapošljavajući) novinare poput današnje laureatkinje, ili one s nadom da će biti takvi. A u smislu ljudskosti njegova kritička oštrica prenosila se na saradnike kroz neviđenu staloženost, uvek u obliku oblutka. Ukratko, Dušan Mitrović i danas i ubuduće može da bude prepoznat gotovo u svakoj temi koju smo čuli ili ćemo već sutra čuti u bodljikavoj i ljupkoj Jeleninoj najavi.

Tagovi

Povezani tekstovi