ENKRAGUJEVAC – „Kragujevac preko medija hoće od mene da napravi crnog đavola, a sada je taj ’crni đavo’ došao da kaže istinu. Istinu o sprezi vlasti, sudova i policije, koji me pljačkaju. Da, pljačkaju me! Mene, koji je toliko pretrpeo u Titovom režimu, mene, koji sam privatnik od 1968, mene, koji sam u Srbiju doneo 35 miliona dolara”, grmeo je Radisav Rodić u mezaninu oronulog hotela „Kragujevac”, inače vlasnik „Kurira”, „Glasa javnosti” i 27 firmi pride.
Okružen mnogobrojnim novinarima i svitom od dvadesetak poslovnih saradnika i advokata, koje su svojom korpulentnošću nadilazili „trokrilni ormari” iz obezbeđenja, Rodić se osećao velikim i sigurnim. „Ja sam, bre, Šumadinac, i radim iz ćefa”, koncizno je okarakterisao sebe i svoju poslovnu politiku, od koje, uzgred budi rečeno, radnicima štamparije „Nikola Nikolić”, „Zastava inženjeringa” i „Stragarita” izbijaju prištevi.
„Zato što sam lud”
Štamparija „Nikola Nikolić” i projektantska kuća „Zastava inženjering” nisu bogzna kako radile ni pre 2003, kada ih je kupio g. Rodić, ali od tada krupnim koracima grabe ka vrhu liste preduzeća za koja se kaže da su dibidus propala. Dotični beogradski biznismen je i u priči o „Stragaritu”, „Prizbestu”, „Azbestu”, niko više tačno ne zna kako se firma zove, ali svejedno, kad i to, nekada ugledno preduzeće, sada obitava samo na papiru.
Na pitanje novinara – kako to da u Kragujevcu i okolini ne radi nijedna firma koju je kupio, vlasnik „Kurira”, „Glasa javnosti” i 27 firmi pride dao je niz „antologijskih” odgovora: „Ne rade, jer me ometa vaša vlast, koja je u sprezi sa sudovima i policijom”; „Oni koje vi zovete radnicima, oni su neradnici”; „Svud radim dobro, samo ovde ne, jer nad gradom se još uvek vije crveni barjak”; „Pet posto štrajkača je izmanipulisalo 95 posto zaposlenih”.
Obrni-okreni, čini se da su u svim pomenutim preduzećima, od kad ih je Rodić uzeo pod svoje, nastali problemi. Radnici su optuživali novog vlasnika da im ne nalazi posao, Agencija za privatizaciju je u nekim slučajevima pokretala proces za raskid kupoprodajnog ugovora, lokalni političari uzalud smirivali strasti i tražili rešenje, a Rodić… Rodić je ćutao i gledao!
„Sve sam radio po zakonu, a ulagao sam i više nego što sam morao”, bio je njegov uobičajeni odgovor.
„Ko će sad da mi vrati moje?”, upitao se čuveni beogradski biznismen na konferenciji za novinare, koja je iz časa u čas postajala sve zanimljivija. „Do sada sam dobio 79 sudskih procesa, a dobiću i ove u vezi sa kragujevačkim firmama”, uveravao je Rodić prisutne novinare, koji su ga bombardovali „nezgodnim” pitanjima. U jednom trenutku Rodić je, na pitanje što mu sve to treba, mangupski odgovorio: „Zato što sam lud.”
„Ma, otkud, bre, znam”
Šeretski raspoložen, Radisav Rodić se zatim razmahao fascinantnim štivom o „Stragaritu”, raširenim na, verovali ili ne, 529 strana, a pod nazivom „Pljačka na kragujevački način”. Autor knjige od, po slobodnoj proceni, dva-tri kilograma, Miodrag K. Skulić u podnaslovu je dodao: „Deca Crvenog barjaka sprečavaju poslovanje ove fabrike od 1992. godine do danas sputavajući razvoj Šumadije”. Istina „crnog đavola” bila je pred nama.
„Problemi u ’Stragaritu’ postoje već punih 13 godina, za to optužujete političare, a mene zanima šta se sad dešava, u kakvim ste odnosima sa aktuelnom gradskom vlašću”, zainteresovao se jedan novinar. „U nikakvim”, odgovorio je Rodić. „A, u kakvim ste bili sa prethodnom”, dodao je kolega. „U još gorim”, bio je rezak odgovor. „A, šta je, onda, bilo sa SPS-om”, poslednje pitanje u nizu. „Ama, čoveče, oni su mi sve ovo i napravili”! – uzviknuo je Rodić.
Na insistiranje novinara da pojasni neke detalje u vezi sa „Stragaritom”, Rodić je odgovorio da je „cela istina u knjizi”. „Hoćete biti ljubazni, da nam kažete na kojoj se strani šta nalazi”, bio je zahtev jednog kolege. „Ma, otkud, bre, znam, kad je nisam čitao”, nonšalantno je odgovorio Rodić, dodavši da se u to mnogo bolje razumeju njegovi saradnici, koji su, ponavljao je, „od samog početka bili u žiži zbivanja”.
Međutim, Rodić je i sa njima ušao u sukob. Kada je Živomir Ranković, prvi direktor štamparije „Nikola Nikolić”, rekao da u fabriku nije stigla nijedna od obećanih mašina, o čemu je on obavestio i Trgovinski sud u Kragujevcu, njegov nadređeni se brecnuo, rekavši da je to „samo pojedinačno mišljenje”. Zbog dešavanja u štampariji Ranković je dao ostavku, ali je, verovali ili ne, Rodić baš njega postavio za direktora „Zastava inženjeringa”.
