ENNažalost, ovde se u privatnost, kao i u nepovredivost stana, rado provaljuje. Ima raznih „provalnika“, od lovaca na brakorazvodne razloge do hakera. Nas zanimaju samo državne službe koje se, pod određenim uslovima, time mogu i legalno baviti.
U državnoj zajednici Srbija i Crna Gora postoje: Vojna služba bezbednosti, Vojno-obaveštajna služba, Služba za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva inostranih poslova i Služba bezbednosti Ministarstva za inostrane poslove.
U Republici Srbiji postoji Bezbednosno-informativna agencija.
Nedavno smo u sredstvima javnog informisanja pročitali, odnosno čuli da je Bezbednosno-informativna agencija prisluškivala jednog iskusnog advokata i jednog mladog novinara.
Kada i pod kojim uslovima službe bezbednosti to mogu činiti?
Službe Srbije i Crne Gore rade po Zakonu o službama bezbednosti SRJ, koji se, po prestanku ranije savezne države, primenjuje kao zakon državne zajednice. One, na osnovu politike i strategije nacionalne bezbednosti, obavljaju stručne poslove zaštite Ustavom utvrđenog poretka, bezbednosti, suvereniteta i teritorijanog integriteta zemlje, Ustavom i zakonom utvrđenih ljudskih prava i sloboda, kao i drugih državnih interesa (suzbijanje terorizma i drugih subverzivnih aktivnosti, bezbednosne ocene i provere, prevencija bezbednosti, pariranje delatnostima stranih službi i sl.) U obavljanju tih poslova, svaka služba, u okviru svoje nadležnosti, prikuplja, analizira, procenjuje, čuva, korist i dostavlja podatke od značaja za bezbednost državne zajednice, vodeći računa o ustavnosti i zakonitosti, poštovanju ljudskih prava i sloboda, profesionalnim uzusima i srazmernosti u primeni ovlašćenja. A ovlašćene su da relevantne podatke prikupljaju i tajno-diskretnom saradnjom sa doušnicima, pribavljanjem skrivanih dokumenata ili operativnim prodorom u grupe, organizacije i instalacije koje rade protiv bezbednosti zemlje.
Kad zadatak nije moguće izvršiti na ovaj načini ili kad bi on bio skopčan sa nesrazmernim rizikom, odnosno ugrožavanjem života ljudi, rukovodilac Vojne službe bezbednosti može, po odobrenju nadležnog suda, naložiti praćenje i prismotru određenih lica, uz korišćenje tehničkih sredstava za dokumentovanje i nadzor nad poštanskim i drugim sredstvima opštenja. Predlog da sud odobri tajno prikupljanje podataka podnosi rukovodilac ove službe, ili lice koje on ovlasti. On predstavlja državnu, odnosno vojnu tajnu, a sadrži: naziv sredstava i metoda čija se primena traži; podatke o licu, odnosno licima ili grupi lica prema kojima ta sredstva i metode imaju primeniti; osnove sumnje, razloge i potrebu zbog kojih se njihova primena traži; mesto i rok trajanja primene posebnih sredstava i metoda.
Sve službe Državne zajednice vode registre i zbirke ličnih i drugih podataka, kao i dokumente o tim podacima, a njihova sadržina predstavlja državnu, službenu ili vojnu tajnu.
Svaka služba je dužna da građane, na njihov pisani zahtev, u roku od 60 dana, obavesti o tome da li su preduzimane mere prikupljanja podataka i da li se o njima vodi evidencija, kao i da im predoči dokumente o prikupljenim podacima. Ovako nije dužna da postupi ako bi time dovela u opasnost izvršenje zadatka ili ugrozila bezbednost drugog lica.
Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji, predviđa da direktor Agencije iz razloga bezbednosti zemlje može po odobrenju Vrhovnog suda naložiti da se prema određenim fizičkim i pravnim licima preduzmu mere, kojima se odstupa od nepovredivosti tajne pisama ili drugih sredstava opštenja. U takve mere, spada i prisluškivanje. Predlog da se ove mere odobre, podnosi direktor Agencije, koji je dužan da navede sve relevantne podatke i činjenice. Odluku o odobravanju, odnosno neodobravanju mera donosi predsednik Vrhovnog suda, a u njegovom odsustvu – sudija koga on odredi. Mere se, naravno, preduzimaju tek pošto budu odobrene. Njihovo trajanje ne može biti duže od šest meseci, s tim što, na osnovu novog predloga, mogu biti produžene najduže još šest meseci. Zakon o bezbednosno-informativnoj agenciji ne sadrži odredbe o pravu građanina da bude obavešten o tome da su prema njemu preduzimane mere prikupljanja podataka i da mu se ti podaci predoče, za razliku od Zakona o službama bezbednosti u Srbiji i Crnoj Gori.
Sada kad znamo ko, kako, radi čega i pod kojim uslovima može prisluškivati mogli bismo se vratiti onom advokatu i onom novinaru.
Oni jesu prisluškivani od strane Bezbednosno-informativne agencije. To se zna. Ne zna se samo da li je prisluškivanje bilo legalno ili ilegalno. Zato su Advokatska komora Srbije i Nezavisno udruženje novinara Srbije tražili od Vrhovnog suda Srbije informaciju da li je prisluškivanje bilo odobreno ili ne.
Kad je o advokatu reč, Vrhovni sud je, pre izvesnog vremena, saopštio da njegovo prisluškivanje nije bilo odobreno. To znači da je bilo ilegalno. Advokat zna šta dalje činiti.
Kad je reč o novinaru, još uvek se ne zna da li je njegovo prisluškivanje bilo odgobreno ili ne. U dopisu upućenom Nezavisnom udruženju novinara Srbije, Vrhovni sud navodi da podaci o predlozima Agencije i odlukama koje sud po tim predlozima donosi, predstavljaju državnu tajnu i da nisu dostupni javnosti.
Da li je baš tačno?
Mislimo da nije.
Podaci iz predloga za odobrenje prisluškivanja, kao i podaci koje Agencija obrađuje, čuva i koristi, jesu državna tajna, pa odista nisu dostupni javnosti. Ali oni od Vrhovnog suda nisu ni traženi. Traženo je samo obaveštenje da li je prisluškivanje novinara bilo odobreno ili ne.
Kada, kao u ova dva slučaja, prisluškivanje bude otkriveno, onda rezultate prisluškivanja valja razlikovati od samog prisluškivanja. Čim je činjenica prisluškivanja prodrla u javnost, ona je dobila javni značaj, značaj afere, bez obzira što su podaci prikupljeni prisluškivanjem zadržali svojstvo tajne. Građani, suočeni sa tom činjenicom, imaju pravo da znaju da li ih država i dalje „špijunira“ kao u vreme Miloševića, ili su njene službe bezbednosti napokon počele da se bave samo svojim poslovima. Zato od Vrhovnog suda i očekuju da ih o tome obavesti, kao i u slučaju prisluškivanja advokata. Svaki sud, a naročito najviši, dužan je da u jednakim stvarima postupa na jednak način.
Način postupanja u ovim slučajevima nije uređen Zakonom o bezbednosno-informativnoj agenciji, nego Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, a prema članu 5. stav 2. toga zakona, svako ima pravo da mu se informacija od javnog značaja učini dostupnom.
Ako advokat zna šta mu valja činiti, novinar ne zna. Zbog toga mu i skrećemo pažnju na član 11. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, po kome građanin ima pravo da sazna: 1) u kojim se zbirkama ličnih podataka nalaze podaci o njemu, 2) koji se podaci o njemu obrađuju, ko ih obrađuje, u koje svrhe i po kom osnovu, 3) ko su korisnici ličnih podataka koji se na njega odnose i po kom osnovu.
Zoran Ivošević
Autor je redovni profesor Fakulteta za poslovno pravo u Beogradu.
