EN
„Skoro će dva meseca kako sam od svog komšije dobio pretnje smrću. Osećao sam strah, ali više zbog porodice, nego što sam se bojao da će nešto meni da se dogodi. Naravno, i ja sam čovek od krvi i mesa, pogodilo me je sve to, ali sramota i stid što nisam uspeo da zaštitim brata svoje supruge od onakvih reči, još uvek me muči“, navodi u osvrtu za Dosije Miljko Stojanović, koji je dobio pretnje smrću zbog benignog teksta o mladom Ukrajincu koji je dan uoči napada Rusije na Ukrajinu krenuo u Srbiju kod svoje sestre koja živi u Zaječaru i koja je Stojanovićeva supruga.
Šta je iniciralo ovakve pretnje, dopisniku Danasa ni danas nije jasno, osim činjenice da je reč o Ukrajincu koji se u svojoj ispovesti spomenuo da je protiv rata i da se boji njegovih posledica.
„Teško je kada znaš kako je neko iz pakla rata, sa rancem na leđima, pošao na put, možda bez povratka, a umesto razumevanja u Zaječaru su ga dočekale uvrede i pretnje. Napisao sam tekst, ali umesto razumevanja i trunke sažaljenja zbog sudbine jednog mladića, naš sugrađanin je izabrao da ga vređa, a meni da preti smrću.
Reakcija policije i tužilaštva bila je zaista brza. Komšija koji nam je pretio je priveden, zakazano je prvo ročište, pa odloženo, zakazano drugo, pa i ono otkazano. Polako se gubi zamah u radu policije i tužilaštva, i prelazi se na onaj ‘tradicionalni’ rad ovih institucija, gde se presude čekaju čitavu večnost i onaj osećaj sa početka marta – nemoć, briga, strah. Ne volim suđenja, ne volim svađe, ne volim kada se ljudi ne shvataju, a imaju mogućnost da razgovaraju. Želim ipak da sve da ide u okviru institucija, pošto verujem da pravda (još) uvek postoji, ali onda se javi pomisao u kakvom društvu živimo, uznemirim se i duboko ramišljam o svemu. Ma koliko mislio da me sve ovo oko pretnji nije uzdrmalo, kako vreme prolazi, osećam da ipak nije tako kao što sam mislio – pogodilo me i to baš jako.
Gledam da Andrej (sin, prim. red.) to ne oseti. Pre par dana ORF je snimao dokumentarac o nama. Bilo mi je zaista teško da opet čitam one prepiske, ali izabrao sam takav posao, i šta se mora nije teško, ma koliko to bolelo. Za mesec dana zakazano je novo ročište, i nadam se da će konačno biti održano, pošto me čekanje ubija. Znam da će mi opet biti teško da se pogledam oči u oči sa njim, ali mislim da će ovog puta biti teže njemu, nego meni, pošto sam pisao o čoveku koji je izbegao užase rata, a on je takvog čoveka nazvao nacistom. Da nije bilo moje porodice, kao i kolega i brze reakcije novinarskih udruženja, možda ovo danas ne bih ni pisao, ali kolegijalnost i podrška u tim teškim trenucima, dala mi je snagu, da se izdignem iznad svega, i da nastavim da radim onako kako najbolje znam, ma koliko to nekome bude smetalo“, napisao je specijalno za Dosije NUNS-a Miljko Stojanović.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Civilno društvo za unapređenje pristupanja Srbije Evropskoj uniji“ koji Nezavisno udruženje novinara Srbije realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja autora iznetih u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.
