EN
Rastuće tenzije u istočnoj Aziji, usred rivalstva između Sjedinjenih Država i Kine, čine Tajvan kutijom koja bi mogla da se razbukta u veliku konfrontaciju koju niko ne želi, niti će možda moći da kontroliše kada krene.
U tom kontekstu, gomila izveštaja o ekstremnim vremenskim prilikama – velikim poplavama, bučnim požarima i razornim sušama – širom sveta, podiže uzbunu da je klimatsku krizu iz dana u dan sve teže rešiti.
Nije ni čudo što publika kaže da je iscrpljena vestima. Ljudi su zabrinuti zbog sadašnjih dešavanja i kuda bi mogli krenuti.
Lažne vesti i dezinformacije doprinose nevolji. Nešto od ovoga se namerno širi, da bi se izazvalo javno mnjenje, ali se mnogo toga deli i nevino, čak i bez razmišljanja, na platformama društvenih medija. Ipak, ivičnjaci za proveru prvog mogu ograničiti legitimnu interakciju.
U ovakvim trenucima, Svetski dan vesti, koji obeležavamo danas, ima dodatni značaj. Danas razmišljamo o tome kako novinarstvo može napraviti razliku i zašto je to toliko važno.
Novinari u profesionalnim redakcijama imaju vitalnu ulogu u očuvanju dobrobiti zajednica kojima služe. Naše demokratije zavise od toga da to rade efikasno i svrsishodno.
Kako to najbolje učiniti?
Po mom mišljenju, moramo da se fokusiramo na pružanje informacija, uvida i inspiracije.
Verodostojne informacije — zasnovane na činjenicama, pouzdane i blagovremene — ostaju od vitalnog značaja ako želimo da vodimo argumentovane i razumne debate o tome kako da se uhvatimo u koštac sa izazovima sa kojima se suočavamo i da pronađemo puteve napred. Iako svi možda imamo pravo na svoje mišljenje, nemamo pravo na sopstvene činjenice. Bez ikakvog dogovora čak i o osnovnim činjenicama, demokratske rasprave su svedene na kakofoniju tvrdnji, gde „najboljima nedostaje svako uverenje, dok su najgori puni strastvenog intenziteta“, kako je rekao Jejts.
Novinarstvo zasnovano na činjenicama zahteva mukotrpan rad novinara, nemilosrdnu unakrsnu proveru i kontrolu kvaliteta od strane urednika, kao i autoritativnu analizu i tumačenje iskusnih komentatora.
Nije iznenađujuće da u ovom dobu zbunjenosti, publika traži glasove od poverenja, na koje može da se osloni da pruži pouzdane izveštaje i pronicljive komentare. Više studija pokazuje da osim vesti, publika vrednuje objašnjenja, pozadinu, analizu – bilo na mreži, na video snimku ili putem biltena.
Osim toga, suočeni sa nemilosrdnim talasima propasti i tmine, ljudi takođe žele inspiraciju. Žele da čuju o mogućim rešenjima problema koji su pred njima, kao i o onima koji se zalažu za njihovo rešavanje. Isto tako i sadržaj koji nastoji da osvetli mračne uglove i da da glas zajednicama i temama koje se češće zanemaruju ili ignorišu.
Dozvolite mi da navedem jedan primer: video seriju pod nazivom „Nevidljiva Azija“, u kojoj su moje kolege iz The Straits Timesa bacile reflektor na ljude koji žive u senci svojih društava, uglavnom nevidljive i nečuvene.
Tu spadaju izopšteni burakumin ili „nedodirljivi“ u Japanu, zbog teškoća koje su pretrpeli čistači kanalizacije u savremenoj Indiji i kineskoj tihoj armiji radnika migranata koji rade na čudnim poslovima, kao i osećaj izolacije sa kojim se suočavaju nesvesne neveste dovučene iz inostranstva u udati se za muškarce u Singapuru.
Serija je nagrađena glavnom nagradom za istraživačko/preduzetničko video novinarstvo na globalnoj dodeli EPPI nagrada Editor & Publisher 2021.
Mnogo više primera kako je novinarstvo imalo uticaja može se naći na veb stranici Svetskog dana vesti. Ovde važi stara izreka redakcije, „pokaži, ne pričaj“.
U vreme kada su orvelovski „rat-je-mir, sloboda-je-ropstvo” dvostruki govor i kampanje dezinformacija koje sponzoriše država, čini se prikladnim obratiti se tom novinarskom mudracu, Džordžu Orvelu, za inspiraciju na Svetski dan vesti.
U svom eseju iz 1946. Zašto pišem, Orvel je tvrdio da svako pisanje, ali možda posebno novinarski poduhvat, ima političku svrhu, kao i potragu za dobrom pričom.
Njegove reči danas zvuče istinito. Napisao je: „Moja polazna tačka je uvek osećanje pristrasnosti, osećaj nepravde.
„Kada sednem da napišem knjigu, ne kažem sebi: ‘Napraviću umetničko delo’. Pišem je zato što postoji neka laž koju želim da razotkrijem, neka činjenica kojoj želim da skrenuti pažnju, a moja prva briga je da dobijem saslušanje.
„Ali ne bih mogao da se bavim pisanjem knjige, pa čak ni dugačkog časopisnog članka, da to nije i estetski doživljaj… Nisam u stanju, a ni ne želim, potpuno da napustim pogled na svet koji sam stekao u detinjstvu. . Dokle god budem živ i zdrav, nastaviću da se osećam snažno za stil proze…
„Posao je da pomirim svoje ukorenjene sklonosti i antipatije sa u suštini javnim, neindividualnim aktivnostima koje ovo doba nameće svima nama.
Tako je bilo, i tako je ostalo, posebno danas.
