EN
Član 23v zakonskog predloga predviđa da „Ministarstvo informisanja i telekomunikacija obavlja poslove državne uprave koji se odnose na: sistem javnog informisanja; praćenje sprovođenja zakona u oblasti javnog informisanja; praćenje delatnosti stranih informativnih ustanova, stranih sredstava javnog informisanja, dopisništava i dopisnika u Republici Srbiji; informisanje nacionalnih manjina; registraciju stranih informativnih ustanova i pružanje pomoći u radu stranim novinarima i dopisnicima; učešća u regionalnim projektima, kao i druge poslove određene zakonom.“
U poređenju sa Zakonom o ministarstvima iz 2020. godine (član 22.), vidljivo je da neko iz Vlade bukvalno presekao ovaj član zakona na pola, delimično prepakovao njegov sadržaj i upakovao ga u novi zakonski predlog u kojem ministarstvo telekomunikacija ima nesrazmerno veći portfelj. Rezultat ovakvog pristupa je da se 1/5 celokupnog člana odnosi na aktivnosti sektora za informisanje, a čak 4/5 na sektor telekomunikacija. Deluje kao da su ovi u telekomunikacijama nekada bili mnogo vredniji kada su detaljno nabrajali čime se sve bave.
Neko bi rekao da je u pitanju samo forma. Nisam siguran da je u pravu pošto bi onda bilo dovoljno da stoji da se svako ministarstvo bavi „poslovima određenim zakonom“, što ipak nije slučaj. Pre bih rekao da je u pitanju inertnost i odsustvo vizije šta sve treba i može da radi novo ministarstvo u budućoj Vladi. Ideja o njegovom formiranju nekoliko puta je neformalno javno pominjana na sastancima kojima sam prisustovao tokom letnjih meseci. To znači da je bilo sasvim dovoljno vremena da se detaljno osmisli kako će izgledati novo ministarstvo, čime će se sve baviti, u kom obliku i na koji način. Umesto toga smo dobili kompilaciju zastarelih aktivnosti koje kao da su seckane i prepakivane makazama i lepkom bez ikakvog osećaja za postojanje svega onoga što predviđa Medijska strategija.
Da je informisanju poslednjih godina bilo dobro sa kulturom, ne bi bežalo u brak sa telekomunikacijama. Tim pre je neshvatljivo da se odmah u prvom zvaničnom dokumentu nove Vlade nađu zastarele formulacije koje ne korespondiraju sa Vladinim strateškim medijskim dokumentom iz kojeg je bilo dovoljno samo prepisati čime sve treba da se bavi novo ministarstvo u domenu informisanja.
Ostaje nam zato da spekulišemo šta se zapravo suštinski menja fuzijom informisanja i telekomunikacija. Konačnom sudu će svakako doprineti kadrovska politika i odluka ko će biti na čelu novog ministarstva. Ko god bio na tom mestu, savetujem mu/joj da pročita delove izveštaja Evropske komisije koji se odnose na portfelj budućeg ministarstva. To treba da bude ključni reper za buduće aktivnosti jer je ovaj izveštaj slika i prilika naše medijske stvarnosti.
