EN
Jedna je od retkih novinarki uz čije ime su poslednjih godina pripisane brojne nagrade i priznanja za napisano i rečeno, za dostojanstvenu odbranu profesionalnih i građanskih vrednosti, toleranciju i hrabrost.
DOSIJE: Nedavno ti je uručena regionalna novinarska nagrada “Srđan Aleksić”, u kategoriji za hrabrost, poslednje u nizu priznanja koje si stekla svojim, rekao bih, istrajno svojeglavim i doslednim, medijskim i javnim radom. A šta bi ti uradila da si u januaru 1993.bila u centru Trebinja umesto Srđana Aleksića, koga je na smrt pretukla naoružana baraberija Vojske Republike Srpske kad im se suprotstavio pokušavajući da spasi svog sugrađanina i poznanika Alena Glavovića, Bošnjaka?
TAMARA SKROZZA: Volela bih da, kao iz topa, mogu da kažem da bih uradila isto što i Srđan, da bih dala život za drugog, ali zaista ne znam kako bih se ponašala u toj situaciji, jer mislim da su to oni granični slučajevi u kojima čovek upoznaje samog sebe i reaguje na potpuno neočekivan način, kad iz njega naprosto izađe nešto što ni sam pre toga nije znao. Kažem, volela bih da se ponesem tako kao on.U svakom slučaju, ne bih se ponela nečasno, kukavički, sigirna sam u to.
DOSIJE: Doživljavaš li sebe kao hrabru osobu u ovim suludim vremenima?
SKROZZA: Ako hrabrost definišemo kao ono „Marija na prkosima“ ili bacanje ćebadi na tenkove, o čemu smo učili u osnovnoj školi – ja nisam hrabra. Otkad smo slušali te partizanske priče, redefinisala sam pojam hrabrosti. Mislim da u današnje vreme nije hrabrost ne plašiti se. Jer, ne plašiti se – bila bi neka vrsta ludosti.Hrabrost je da, uprkos strahu koji je racionalan, nastaviš dalje. U tom smislu sebe doživljam hrabrom, kao što doživljam hrabrim i kolege sa kojima radim, koje me okružuju, koje cenim, poštujem i volim.
DOSIJE: Kako novinari danas žive u Srbiji? Mislim na novinare koji drže do profesije, a ne na ovu ekipu koja osmišljava naslovne strane mimo svih pravila i kodeksa ili, pak, piše tekstove na kojima bi javni tužioci morali da treniraju profesionalni moral? Još manje na one što smišljaju klikbejt naslove za radoznali svet i polusvet koji sebi daje za pravo da živi tuđe živote?
SKROZZA: U svojoj karijeri čula sam za samo dva novinara koji su u novinarstvu napravili neke ozbiljne pare. Svi ostali za koje znam i koje poznajem uglavnom žive skromno, nekim jednostavnim životima, a rade mnogo za malu količinu novca, uglavnom više poslova istovremeno.
Dakle, za razliku od kolega u svetu koje su društveno priznate i koje zarađuju ozbiljan novac, mi smo slabo cenjeni i u javnosti prokaženi. Nama se –zahvaljujući tim ljudima koje pominješ, koji pišu te klikbajt naslove i te naslovne strane – ne veruje. Mi smo na neki način diskriminisani u javnom prostoru, bez obzira koliko nas ima, zahvaljujući manjini – ja i dalje verujem da je to manjina– koja nas bruka.
Nadam se da će se vremena promeniti i da ćemo i mi živeti poput naših kolega u nekim civilizovanijim delovima sveta, civilizovanijim u smislu slobode govora I poštovanja u društvu, naravno. Mislim da ovaj posao zaista traži ogromne žrtve i da ta žrtva na neki način mora da bude, možda će ružno zvučati, refundirana.
Jer, ako ti nemaš privatni život, ako nemaš slobodan dan, ako nemaš nikakvu sigrnost i izvesnost, ako si izložen sudu javnosti, napadima, uvredama, a onda na kraju dana dobiješ neku crkavicu, čisto da preživiš, to je zaista teško za podneti. To, naprosto, ostavlja trag na čoveku.
Volela bih da se situacija promeni, a za sada, eto, živimo skromno jer su, prosto, okolnosti takve. Naravno, ima nekolicina kolega koje rade za neke bogatije medije, ali zaista ne znam kako bih njihov život i njihovu egzistenciju opisala. Sada govorim samo o kolegama koje rade u mojoj blizini, sa mnom.
DOSIJE: Ima li, zapravo, profesija i imenica NOVINAR i suštinski muški i ženski rod?
SKROZZA: Život novinarki je drugačiji od života novinara, to apsolutno! Sada je to već potpuno jasno svima.Novinarke više žrtvuju privatni život nego novinari. To ću ilustrovati jednim primerom koji možda nije od suštinskog značaja, ali nekako ilustruje situaciju.
Dakle, novinarka koja odluči da ima dete, mora svoju karijeru da stopira na godinu-dve, a zauvek mora nekako i da je “zauzda“, zato što ima obavezu prema detetu, jer je takva podela u patrijarhalnom društvu u kakvom mi živimo. Novinari, s druge strane, to ne moraju – ima ih na javnoj sceni koji imaju po više dece, dokod novinarki retko koja ima dvoje, baš retko koja. Najviše ih je bez dece, zapravo.
Nije to od ključnog značaja, nisam naravno od onih koja smatra da žena, eto, mora da rađa. Ne mora, ali ako odluči da rađa, nije ravnopravna ne samo s kolegama, već ni sa ženama iz većine drugih profesija. Istovremeno, novinarke stradaju od suda javnosti, više su izložene uvredama i poniženjima i povredama časti, nego novinari.
Prosto – na drugačiji način ih vređaju, na drugačiji način ih tretiraju. Novinarke su i u redakcijama diskriminisane – eto, opet se vraćam na decu – posebno kad ostanu u drugom stanju, kada ostare, kada se ugoje, kada više ne odgovaraju tom nekom zamišljenom idealnom standardu. To se muškarcima ne dešava.
Dakle, novinarke – osim što moraju da istrpe sve ono što trpe novinari u svojoj profesiji, trpe pored toga i sve ono što trpe i žene u ovom društvu, pa je sve to nekako sjedinjeno. Nažalost, mnoge novinarke kada dođu u neke ozbiljnije godine menjaju profesiju i zahvaljujući toj činjenici mi imamo relativno mali broj novinarki u ozbiljnim godinama.
Recimo, kad na nekim treninzima pitate polaznike da vam nabroje petoro novinara starijih od 60 godina oni se sve utrkuju ko će više imena da navede. A kada ih zamolite da navedu novinarke u toj životnoj dobi – jedva da se sete nekog imena. Jedna koleginica mi je pre dvadesetak godina skrenula pažnju i načinjenicu da je novinar koji napuni 60 godina „bard novinarstva“, a novinarka je „baba“. Imam utisak da se ta granica sad čak i pomerila nadole, što meni lično ne smeta, ali to svejedno doživljavam kao neravnopravnost.
Novinarke moraju da podnesu veće žrtve za praktično istu nagradu, a mi se i dalje suočavamo sa tim pitanjima da li je različita pozicija novinara ili novinarki.
Svakome ko uđe u bilo koju redakciju, jasno je da je različita i da je ženama u ovoj profesiji mnogo teže. Poželjno bi bilo da u ovoj profesiji muški i ženski rod budu ravnopravni, jer im je podjednak i doprinos, značaj. Nažalost, to još uvek nije tako, ni kod nas, ni u svetu.
DOSIJE: Postoji li kod nas dovoljno zrela svest koliko je novinarstvo odgovoran posao, a kakvu štetu i posledice u najširem društvenom kontekstu pravi neporecivo velika i uglavnom kontrolisana medijska mašinerija koja mimo zdravog razuma manipuliše činjenicama, neistinama, očiglednim kriminalom, mržnjom, ksenofobijom, mizoginijom… održavajući u Srbiji zadah močvare i konstantnog političko-estradanog rijalitija?
SKROZZA: Mislim da kod nas ne postoji svest o tome koliko je novinarstvo odgovoran posao, ni kolika je zapravo moć medija. Pošto su uglavnom obespravljeni i potplaćeni u redakcijama, a diskiminisani u društvu, novinari vremenom izgube iz vida koliki im je domet i koliko ljudi gleda, čita i sluša to što oni rade.
Recimo, oni uglavnom nisu svesni da mogu da unište nekom život. To se pokazalo u razgovorima sa novinarima na terenu, a to se i vidi iz nekih medijskih priloga.
Dakle, ne postoji svest, ali ne samo kod novinara, nego ne postoji svest ni u društvu kolika je moć medija, kolika je moć vlasti da manipuliše medijima i putem medija, a koliko i mediji, ukoliko su jaki i moćni – što kod nas nije slučaj – mogu da manipulišu politikom i političarima.
Kod nas je generalno medijska pismenost na jako niskom nivou, a da bi čovek pojmio sve te elemente medijske moći, on mora da bude makar elementarno medijski pismen.
Slažem se da mediji održavaju zadah močvare i konstantnog političko-estradnog rijalitija, ali oni to samo – održavaju. Jer, mi imamo društvo u kome se manipuliše – činjenicama, neistinama, svim mogućim formama diskriminacije, upravo tako kako si opisao. A u medijima se sve to samo vidi.
Dakle, mediji su slika ovog društva.Ne mogu mediji da budu mnogo bolji nego što je društvo. Mediji su uvek i na svim mestima – ogledalo.
Oni mogu da imaju elemente koji su neka vrsta avangarde, u onom domenu gde edukuju građane. Ali, najčešće su novinari, zapravo, onakvi kakvo je i društvo.
Ne možemo mi u jednoj Srbiji koja nema institucija, koja je i zvanično označena kao zarobljena država, u kojoj se za sve ide kod jednog čoveka, u kojoj jedan čovek odlučuje o sudbini svih nas, a mi na svakim izborima na to pristajemo, u zemlji u kojoj se ljudi prodaju za male pare i neke sitne apanaže, u kojoj je čovek čoveku vuk – ne mogu mediji u takvim okolnostima da budu pristojniji, upeglani i fini. Ne možeš ti da radiš u močvari, a da ostaneš u belom odelu, to je nemoguće.
Istovremeno, ni građani nisu svesni svog okruženja i kroz ovaj život idukao hipnotisani. Građani čak nisu svesni ni moći kojom oni sami raspolažu kada zaokružuju ovo ili ono ime na glasačkom listiću, nisu svesni koliko i šta mogu da učine ukoliko su nezadovoljni i besni, ako imaju neke osnovne potrebe koje su nezadovoljene.
Suština je da mi u svim aspektima našeg društva imamo jedno neznanje i nesvest o sopostvenoj moći, pa tako i u medijima.
DOSIJE: Mnogi u medijima, od pisaca tekstova i nosača mikrofona do urednika, očigledno iz vrlo pragmatičnih materijalnih razloga – pristaju da učestvuju u propagandi i dnevnopolitičkom marketingu. Gde je granica između tih interesa, rada iz uverenja i dobrovoljnonog pristajanja na autocenzuru ili diktat sa jednog mesta i poštovanja ključnih pricipa profesije i novinarskog kodeksa?
SKROZZA: Granica je na obrazu! I ja više ne priznajem ni jednu drugu granicu. Što se mene tiče, te priče: “ja imam decu, imam kredit, imam stan, obaveze, imam roditelje koje treba pomagati, imam ovaj ili onaj finansijski problem”, te stvari više, kod mene lično, ne prolaze.
I mi ostali imamo decu, i mi imamo kredite, dugove, ovakve ili onakve probleme, a opet nismo prodali “veru za večeru”. Problem je u tome što kada kaljaš svoj obraz, kaljaš i obraz čitave profesije. Zbog tih i takvih nama ljudi više ne veruju. Zbog tih i takvih ljudi, novinarstvo je u svim ispitivanjima javnog mnjenja među onim profesijama kojima se najmanje veruje.
Novinarstvo je globalno u krizi zbog ljudi koji su se na ovom ili onom mestu prodali različitim interesima. Negde je to interes industrije, negde farmakomafije, negde politike ili čega god, zavisno od podneblja ili od države. Zato mislim da je jedina mera – obraz.
Može, naravno, da se pogreši, greše i najbolji. Ali, ukoliko ti sistematski gaziš standarde profesije, ako sistematski nanosiš zlo jednom društvu, sistematski pomažeš uništavanju ovog ili onog čoveka ili grupe ljudi, bazirajući to na njihovom političkom uverenju, etničkoj pripadnosti, veroispovest i ili nečem sličnom– tu nema ni oproštaja, ni opravdanja, nikakvog.
To je po meni ravno ubistvu, ravno najtežim grehovima, zato što su posledice nemerljive, upravo u kontekstu one nedostajuće svesti o moći medija. Ti ljudi koji su prodali obraz, a pripadaju našoj profesiji, aktivno rade na urušavanju i poslednjih ostataka ovog društva, indirektno ili direktno. Oni si, u svakom slučaju,saučesnici u tom zlodelu.
DOSIJE: Sad zamisli da ti neko poveri na obuku 10 talentovanih devojaka I mladića koji su na pragu novinarske karijere? Šta bi im savetovala?Ili bi imala poseban savet za buduće novinarke?
SKROZZA: Mladima koji ulaze u ovu profesiju ja već savetujem da sednu sami sa sobom i dobro razmisle da li i koliko vole novinarstvo, da li profesiju vole dovoljno da bi za nju žrtvovali skoro pa sve, da bi za nju žrtvovali normalan život, normalno letovanje, odmor, prijateljstva, porodične odnose. Ne kažem da će to da se desi i da je pravilo, ali pitanje jeste – da li si spreman da zbog ove profesije žrtvuješ mnogo toga?
Drugim rečima, da li si spreman da za ovu profesiju voliš toliko da ona može da ti nadoknadi neke trenutke koje, po prirodi stvari, često ne možeš da imaš?
Voliš li je toliko da možeš da prihvatiš da radiš svaki dan, da shvatiš da ni na odmoru nećeš sedeti s mirom i nećeš se često odmoriti u pravom smislu te reči jer ćeš biti napet, da ćeš u najvećem broju slučajeva oboleti ili umreti mlad… Da li je voliš toliko? Ako je voliš toliko, onda uđi u nju.
Ako je ne voliš toliko, ako ulaziš kalkulantski, sa idejom da zaradiš, da se proslaviš, sa idejom da ostvariš ne znam koji pragmatični cilj, onda bolje izaberi nešto drugo, jer će ti biti mnogo lakše. I to je sasvim legitimno, nije svaka profesija za svakoga. Jer, ja zaista duboko verujem da je ovu profesiju neophodno strastveno, strastveno voleti.
Ne mora, naravno, da znači da će okolnosti biti takve da će od tebe zahtevati bilo kakvu žrtvu, ali ti na nju u startu moraš bitispreman. Moraš znati u čijem interesu radiš i zašto radiš to što radiš.I moraš da budeš svestan posledica toga što radiš. Dakle, mladim kolegama i koleginicama savetujem da razmisle da li je ovo prava „ljubavna veza“ za njih.
A što se tiče novinarki, savetujem da, uz sve ovo, makar kratkoročno isplaniraju svoj život i ojačaju pre nego što stupe na javnu scenu, pre nego što postanu prepoznatljive, jer će njihov put biti trnovitiji nego put njihovih kolega.
DOSIJE: Šta bi radila da se ne baviš novinarstvom?
SKROZZA: Meni je, posle 25 godina u novinarstvu, nezamislivo da se ne bavim ovim poslom. Zaista ne znam šta bih bila. Znam da sam neposredno pre novinarstva strastveno volela fotografiju i želela sam da studiram fotografiju na Filmskoj akademiji u Pragu. Nažalost, zbog ratova u bivšoj Jugoslaviji to mi je postalo nedostižno.Volela sam noćnu fotografiju, kontraste, crno-bele fotografije. Ako bi se nečim bavilato bi bilafotogtrafija.U svakom slučaju to bi bio neki umetnićko-medijski angažman.
DOSIJE: Praznični su dani pa nećemo u ovom razgovoru ni reč o Vučiću, ali hoćemo o predsedniku. Kako ti zamišljaš normalnog šefa ove države? Ili, možda, šeficu?
SKROZZA: Potpuno mi je, zapravo, svejedno da li je šef ili šefica, meni je kao građanki ove države bitno da to bude osoba koja poštuje Ustav, zakone i institucije, osoba koja – pre i iznad svega – poštuje građane i građanke ove zemlje.
Mi, nažalost, imamo iskustva sa osobom koja pre svega ne poštuje građane i građanke, onda ni sve ostalo, Ustav, zakone. Prilično sam skromna u očekivanjima i – mada takva jedna osoba deluje nedostižno u ovom trenutku – mislim da je to jedan neophodan minimum koji bi predsednik ili predsednica Srbije ili bilo koje države na svetu trebalo da ispuni.
DOSIJE: Po kojim skandalima ćeš pamtiti odlazeću godinu?
SKROZZA: Svakog dana je neki skandal. Svakog dana mi imamo neki novi šok, bilo da je u pitanju nešto što je otkriveno na suđenjima mafijaškim grupama, pa onda saznamo za ulogu najviših državnih funkcionera u kriminalnim klanovima… Ili saznamo ko je u kom upravnom odboru, ko čime upravlja, ko je s kim u kakvoj vezi.
Skandal je, takođe, da se za vreme ruske agresije na Ukrajinu naši najviši državni funkcioneri usred Njujorka sastaju s ministrom inostranih poslova Rusije i s njim potpisuju nekakve ugovore. Skandal je pre svega, to da mi ćutimo, da mi kao država ćutimo, na rusku agresiju u Ukrajini.
DOSIJE: Nasuprot tome, po čemu lepom ćeš pamtiti 2022.godinu?
SKROZZA: Nažalost, ili na sreću, već godinama je to nešto što spada samo u privatni domen. To su neki trenuci lepote i mira koje čovek uspe da ukrade u svom ovom ludilu u kome mi živimo.To je jedino što smatram vrednim i što smatram lepim. A sve što je na javnoj sceni ne budi mi lepu emociju.
Čak i ono što bude lepo, mi nekako uspemo da ukaljamo. Recimo, ja sam se zaista radovala Konstraktinom uspehu, otkrila sam, prosto, tu ženu jer nisam pratila njen rad ranije i veliko mi je zadovoljstvo da gledam njene spotove koje je snimila neposredno pre Evrovizije, pa i ranije.
I tu priču su, u medijskom smilu, ljudi pokušali da ukaljaju, da je relativizuju, diskvalifikuju.To mi je užasno zasmetalo.Smeta mi to uporno prljanje svega što postoji oko nas.Svjedno, radovala sam se Konstrakti, ona mi je nešto lepo u 2022.i navijam za nju i ubuduće.
DOSIJE: Koje ljudske vrline ti nedostaju u javnom prostoru – od parlamenta I političke scene do škole, pijace, gradskog prevoza?
SKROZZA: Strpljenje, koje moram da priznam, ni sama nemam. U javnom prostoru izuzetno mi smeta to što mi više ne čujemo jedni druge. Mi nemamo živce da saslušamo stvari do kraja, da se ponašamo s ljudima normalno, da s ljudima delimo isti životni prostor, gradski prevoz, istu ulicu, isti vazduh.
Mi, naprosto, nemamo živce jedni za druge, aistovremeno nemamo živce ni sami za sebe. I meni, rekoh, nedostaje to strpljenje, tako da to što mi nedostaje u javnom prostoru, nedostaje mi i u sopstvenom životu.
A nedostaje mi i mir, mir parlamenta, mir političke scene, mir pijace, mir gradskog prevoza… Jer, ovde je na svakom mestu bes, na svakom mestu je mržnja, stvaranje raskola, na svakom mestu je polarizacija.
Nema mira, nema sklada. I sve ovo, čitav naš javni prostor, deluje prilično histerično. Nama kao društvu je potreban ili jedan sedativ, ili jedna dobra joga, da se prizemljimo, da vidimo gde smo, šta smo i šta nam je nadalje činiti.
Novinarstvo je i profesija i dijagnoza
„Jedna od meni omiljenijih rečenica u novinarstvu je ona koja kaže da je novinarstvo profesija, ali i – dijagnoza. Ako je to tako – ja sam klice te bolesti dobila prilično rano, negde u nižim razredima osnovne škole kada sam sarađivala u dečjem programu radio Sombora“, kaže Tamara i navodi da je u radio dramama uvek imala ulogu naratorke, jer su urednici „vrlo brzo shvatili da nemam nekog glumačkog dara“.
Pre dolaska u Beograd, jedno leto je radila kao fotoreporterka Somborskih novina, ali tada nije ni razmišljala o novinarstvu kao životnom pozivu.
Upisala je istoriju umetnosti „misleći da će živeti nekim normalnim životom“, ali je posle studentskih protesta 1996/97. godine, „shvatila da od tog normalnog života nema ništa“ i da „mora da radi nešto angažovanije“.
Profesionalni put ju je – od klinačkih eskperimenata sa glumom i pisanjem u Somboru, vodio preko Radio Indeksa u kome je krajem devedesetih, kako tvrdi, „s najvećom strašću živela radio“, do nedeljnika Vreme i u toj redakciji je stasala u jednu od najboljih novinarki u Srbiji. Poslednjih godina radi serijal Kvaka 23 u TV produkciji agencije FoNet, u koju je i formalno prešla prošle godine.
Nagrade
Za svoj profesionalni rad Tamara Skrozza dobila je nagradu „Jug Grizelj“, nagradu fondacije „Katarina Preradović“, nagradu OEBS-a za ličnost godine u medijskoj sferi, Danasovu nagradu „Stanislav Staša Marinković“ i nedavno regionalnu nagradu „Srđan Aleksić“ za hrabrost u novinarstvu. Za aktivizam i društveni angažman, nagrađena je priznanjem „Osvajanje slobode“ Fonda „Maja Maršićević Tasić“.
CITAT
„Ja lično ovaj protest doživljavam kao pobunu savesti, ništa manje i ništa više od toga, kao znak da smo živi, da nas nisu još pobili, kao znak da još nismo pocrkali. Ja vas molim da konačno sopstvenu sudbinu, sudbinu sopstvenih medija, sudbinu slobode govora u Srbiji uzmemo u svoje ruke, zato što je to jedna od najvažnijih stvari za građane i građanke ove države.“ (Tamara Skrozza na novinarskom protestu 2017.)
Srbija u ratovima
DOSIJE: Reci mi bar tri pitanja na koje, kao novinarka, želiš odgovore a nisi ih dobila ili ne veruješ da ih možeš dobiti?
TAMARA SKROZZA:Ko je politički nalogodavac ubistva Zorana Đinđića? Ko je, kako i zbog čega neposredno naredio ubistvo Slavka Ćuruvije? Ko je pravi šef mafije u Srbiji? Znam da, posle silnih priča o te tri teme, ta pitanja zvuče kao „opšta mesta“ i mnogi veruju da znaju odgovore na njih ili da su nam okolnosti pružile odgovore, ali ja bih volela do to čujem, sa sve dokazima, jasno i nedvosmisleno artikulisano.
Mislim da bez jasnog odgovora ta tri pitanja mi, jednostavno, ne možemo da budemo normalno društvo.Pored ove tri stvari, zanima me niz drugih koje se tiču ratova na prostorima bivše Jugoslavije, pre svega o naredbodavnoj ulozi Slobodana Miloševića.
Mislim da mi ni dan-danas ne znamo njegovu pravu ulogu, a samim tim ni prave dimenzije uloge Srbije u ratovima i zločinima koji su počinjeni. Smatram da je neophodno da se našedruštvo suoči sa tim. A još nije, bez obzira na stotine tekstova i medijskihpriloga na tu temu.
Ovaj projekat je sufinansiran iz Budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno nr izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
