EN
Kuća je obnovljena i Jela i Milan imaju dostojanstvene uslove za život, ali ne i mir. Pravda nije zadovoljena, pretnja se i dalje nadvija nad ovom porodicom i redakcijom Žig info…
Polovinom ove godine, usledio je napad na OK radio u Vranju, pretnje, uništavanje imovine, onemogućavanje normalnog funkcionisanja, od strane lokalnog kabadahije Dejana Nikolića Kantara. Krenuo je sudski proces, Nikolić je osuđen prvostepeno na 14 meseci zatvora, a pomagači na po 8 meseci. Na suđenju, Nikolić je ponovio pretnje i ja sam juče o tome svedočio u tužilaštvu.
O pretnjama i samom suđenju već sam pisao više puta…
Danas sam se podsećao koje je reči izgovarao Nikolić, u kakvim uslovima se odvijalo suđenje. Iako mi se učinilo da će ubrzo posle tog 16. avgusta, kada su upućene nove pretnje Svetlani Ivanov, Oliveri Vladković i drugima u OK radiju, ali i sudiji, tužiocu, svima koji su prisustvovali suđenju, ali i gradovima Vranju i Beogradu, obećavajući da će ih skršiti – novo suđenje za novu inkriminaciju još se nije dogodilo. Iako je tužilac podneo optužni predlog, sud ga je vratio na doradu, tražeći još svedoka pored oštećenih. Tužilaštvo je procenilo da ima dovoljno svedoka, ali sud je istrajao na svojim zahtevima i ovih dana se radi na prikupljanju tih novih iskaza, četiri meseca kasnije. Za to vreme, Nikolić je pretio i stražaru u zatvoru: „Izdvojiću 30 hiljada evra za tebe i tvoju porodicu…“, ali ni za taj slučaj, prema informacijama koje imam, još nije optužen. Druga suđenja, za pretnje načelniku PU i bivšoj devojci, odlagana su…
Zato je Upravni sud urgentno radio i doneo privremenu meru da se dozvoli kladionicama i kockarnicama Dejana Nikolića Kantara da mogu da rade i pored toga što su zatvorene odlukom Uprave za igre na sreću, jer Nikolić nije prijavio presude za krivična dela, uključujući i ono za organizovanje ilegalnog klađenja, što ga isključuje za dobijanje licence za ovaj posao.
Gradska samouprava još uvek nije srušila nelegalno izgrađeni objekat od kojeg je sve počelo, iako postoje odluke nadležnih organa još od juna meseca. Čak se u taj objekat, kojim je zazidan deo OK radija, useljava deo kladionice.
Gledajući PiO serijal i šta se sve radi u Vranjskoj banji, gde ruše hotel da bi Milenijum grupa napravila novi, pada mi na pamet dok slušam izjave Aleksandra Vučića i Ane Brnabić na licu mesta, da ispada da treba da dođe neko sa vrha države i na isti način pred Kantarovim nelegalnim objektom kaže pred lokalnim vlastima da to mora da se sruši, i da je to jedini način da prestanu da se skrivaju iza procedura koje ih ne zanimaju u Vranjskoj Banji.
OK radio je morao da zatvori svoj No Comment kafe, baš kao što je Dejan Nikolić i zapretio da će se dogoditi. Pošto je OK radio živeo od rada ovog kafea, neki zaposleni su napustili radio. Oštećene Olivera i Svetlana, kao i drugi zaposleni, i dalje su u strahu, ugroženi, i dalje njihovu bezbednost nadzire policija.
Praktično, i pored prvostepene presude na 14 meseci zatvora, i pritvora u kojem se sada nalazi, i dalje je Dejan Nikolić Kantar na većem dobitku od bilo koga u ovom slučaju.
Možda jedina svetla tačka u ovom slučaju jeste solidarnost medija. Predstavnici Stalne radne grupe za bezbednost novinara redovno su posećivali Vranje, prisustvovali suđenju.
Asocijacija nezavisnih elektronskih medija pokrenula je akciju solidarnosti i preko platforme donacije.rs prikupila milion dinara, koje smo danas uplatili na račun OK radija.
(Zahvalnost Insajder produkciji, Beta agenciji, Fondaciji Slavko Ćuruvija, Telekomu Srbije, Radiju Stoplus, Nebojši Durmanoviću, Milošu Jankoviću, Milici Sarić, Milanu Drakuliću, Stanku Popoviću, Milani Maričić, Marku Miloševiću, Sonji Đorđević, Slobodanu Miliću, Mladenu Šuleiću, Sanji Grujić i anoninimnim donatorima).
Odbranimo i sačuvajmo OK radio | Donacije.rs
Od novinarske solidarnosti i podrške društva zavisi i kakvo ćemo novinarstvo imati, i u narednoj godini i u budućnosti. A prateći slučajeve pretnji i napada na novinare i redakcije, znam sigurno da ćemo i u narednoj godini morati da branimo i telima, novinare, redakcije, uključujući prikupljanje sredstava za materijalnu podršku.
Devedesetih smo govorili: „Ne mogu nam ništa osim da nas ubiju“. I zaista, uspevali smo da se odbranimo od žestoke represije (1997. godine, zabranjeno je preko 70 radio i TV stanica, i vraćene su u etar sve osim jedne. 1998. godine, zastrašujuće finansijske kazne, oterale su neke medije u ilegalu, ali su postojali…) i jedino što im je preostalo, bilo je – da ubiju Slavka Ćuruviju. Želim da u novoj godini, novinarska solidarnost koja je demonstrirana u proteklih 10 godina rada Komisije za istraživanje ubistava novinara dobije svoje epilog u vidu osuđujuće kazne. Bar onolike koliko je prvostepeno presuđeno – na ukupno 100 godina zatvora.
