ENIzjave nekolicine okrivljenih za ratne zločine u Zvorniku i Vukovaru navele su nadležne u srpskom Tužilaštvu za ratne zločine na zaključak da su ta nedela bila direktno „stimulisana“ izveštajima novinara pojedinih ovdašnjih medija. Istraga je počela, a sa njom i medijska rasprava o tome da li su srpski ratni reporteri, svojim izveštavanjem tokom ratnih dešavanja na prostorima bivše SFRJ, tokom devedesetih godina bili i „ratni huškači“.
Bruno Vekarić, portparol Tužilaštva za ratne zločine, pri tom priznaje da će biti teško dokazati da li je neki novinar u svom tekstu podstrekivao na zločin, dodaje da možda neće biti elemenata da se takvo ponašanje okarakteriše kao krivično delo, kao i da se može ispostaviti da je to stvar morala pojedinih novinara. Tek, kocka je bačena, a s njom i pitanje treba li istragu zbog ratnog huškanja ipak proširiti i na pojedine strane medije, dopisnike i ratne reportere, koji su, svako na svoj način, tih devedesetih godina izveštavali sa naših prostora.
– Mi se bavimo našim medijima, pa zato ne bih želeo da zadirem u pitanje zbog čega tužilaštva nekih drugih država u regionu ne čine isto. Svako u regionu, i u svetu, neka radi kako smatra da treba – šturo komentariše Bruno Vekarić.
„Gađajte ih kao pse“
Izveštavanje o ratnim dešavanjima na Kosovu, ali i u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, stavilo je na ispit ne samo profesionalnost, već i moral pojedinih novinara, ali i nametnulo pitanje koliko su upravo ti novinari bili neutralni posmatrači, a koliko deo propagandne mašinerije, zarobljene u službi politike. Malo je onih koji, poput Roberta Fiska, imaju smelosti da otvoreno svoje kolege podele na „ovce“ i na „one kojima je pena udarala na usta“. Istina je da se u ratu vidi samo deo onoga što se događa, da se skoro sve prihvata emotivno, da je teško ostati neutralan kao ratni reporter.
Mada nerado govore o periodu kada su izveštavali sa ratnih područja, skoro svi naši sagovornici dele mišljenje Enija Remondina, iskusnog reportera s mnogih svetskih ratišta, da objektivnosti u ratu nema, ali da se u takvoj situaciji bar može ostati pošten.
– Naravno da mediji imaju veliki uticaj na javno mnjenje, ali treba poštovati neke zakone profesije. Zlatno pravilo novinarstva je da uvek treba sagledati obe strane, ali pitanje je da li je u ratu to moguće učiniti – pita Tomas Roser, novinar Presa.
Pol Votson iz Los Anđeles tajmsa, koji je na Kosovu bio sve vreme rata, jedan je od retkih koji je uspeo da čitaocima ponudi verodostojniju sliku o tamošnjim dešavanjima, izveštavanjem sa lica mesta i izjavama ljudi s obe strane. On je, međutim, retki izuzetak, jer su pažnju javnosti tih godina uglavnom privlačili jednostrani tekstovi. Među više stotina stranih dopisnika u Beogradu na prste se mogu izbrojati oni koji su odavde izveštavali devedesetih godina. Ali, skoro svi se sećaju reči novinarke Si-En-Ena Kristijan Amanpur, kako je ona zaslužna za američku intervenciju na Kosovu, kao i za bombardovanje Republike Srpske. I, ne žele da komentarišu.
„Gađajte ih kao pse!“, naslov je antisrpski orijentisanog teksta objavljenog 25. maja 1999. godine u engleskom dnevniku San, dok sedam dana kasnije i Internešenal Herald tribjun zaključuje da „Srbi kao narod moraju da budu kažnjeni“. Vilijem Pfaf piše da čitav narod mora da pati jer su „srpski glasači održali Slobodana Miloševića na vlasti u protekloj deceniji“, dok Daniel Goldhagen poziva na totalni rat sa Srbijom…. „Srpski sistem silovanja“, naslov je teksta objavljenog u Filadelfija inkvajeru. Autori članka, novinari Rebeka Čemberlen i Dejvid Pauel, zgrozili su američku javnost pričom o tome kako kosovski Srbi navodno sprovode masovna silovanja na gradskim trgovima, primoravajući Albance da to posmatraju. Ko se ne bi zgrozio nad ovim, da je istina.
I reporter Bi-Bi-Sija Mat Fraj proslavio se tokom sukoba na Kosovu tvrdnjom da „sada ne može biti sumnje da su srpske snage bezbednosti bile umešane u sistematsko silovanje kosovskih žena“. Fraj je u Sandej telegrafu napisao da na Kosovu možda postoji na stotine kampova za silovanje. To što se kasnije ispostavilo da ništa od ovoga nije tačno, nikoga ne brine. U javnosti je već stvorena slika o Srbima kao zločincima. I opet, nikom ništa.
Moral pod znakom pitanja
U Tužilaštvu Haškog tribunala ne mogu da odgovore na pitanje da li je bilo predloga da se novinarima sudi u Hagu, a izostaju i reakcije na potez kolega iz Beograda. Olga Kavran, portparol tužilaštva, poziva se na pravilo da se ne govori o eventualnim istragama koje nisu rezultirale optužnicom pred Tribunalom.
– Mogu da odgovorim samo na pitanja koja su konkretno vezana za naše predmete – jasna je Kavranova.
Ni portparol sudskog dela MKSJ Nerma Jelačić ne može da komentariše kako istrage haškog Tužilaštva, tako ni domaćih tužilaca.
Strani novinari imaju svoje mišljenje o ovoj temi. Oni uglavnom ne žele da komentarišu ovakvu vrstu izveštavanja, ni da li ratni izveštači zbog ovakvih i sličnih dezinformacija treba da stanu pred sudije. Ali, većina ih se slaže da je ratna propaganda svakako jedna od najopasnijih stvari u ratu, jer ne utiče samo na događaje u ratnoj zoni, već i na međunarodnu javnost, stvarajući često iskrivljenu sliku o onome što se dešava na terenu. Enio Remondini, jedan je od retkih reportera koji tvrdi da su mediji ti koji od jedne strane prave dobre, a od druge loše momke. U svojoj knjizi „Televizija ide u rat“ on primećuje da rat bez televizije praktično više ne postoji, te da su uglavnom zloupotrebljavane fotografije i snimci na kojima su mrtvi, ranjeni, grobovi… Kao najupečatljiviji primer navodi masakr na pijaci Markale u Sarajevu, februara 1994. godine, za koju su zapadni mediji, koji su prikazali stravične snimke i fotografije, apriori okrivili Srbe. Remondini je jedan od retkih koji postavlja pitanje kako su gotovo sve televizijske ekipe znale u koliko sati da dođu na pijacu i snime napad i posledice.
Tomas Roser, reporter Presa, nije bio ratni izveštač, ali je pratio zbivanja preko medija, a kasnije je kao izveštač iz Haškog tribunala „ušao u ovu temu“.
– Rat su izazvali i vodili narodi iz republika bivše SFRJ i time rasformirali ovu državu. Teorija konspiracije Zapada uz pomoć novinara često se čuje ovde. Možda politika i reakcije Zapada nisu uvek bile dobro saslušane, ali odgovornost za rat snose zajedno svi narodi bivše SFRJ, nikako Zapad i strani novinari. Suditi dopisnicima, ratnim reporterima je totalna glupost – smatra Roser, koji sada izveštava iz Beograda.
Nemački novinar i publicista Jirgen Elzeser dugo je istraživao uzroke rata na ovim prostorima i, baveći se ratnim lažima, koje je opisao u istoimenoj knjizi, došao je do zanimljivih podataka. Naime, Tagescajtung je, držeći se devize da „seks prodaje robu“, donosio izveštaje o tome da srpski vojnici siluju Albanke. Nemački lekar Rigard Miunc, koji je lečio izbeglice u kampu u Stankovcu, Makedoniji, demantovao je ove priče u Veltu, tvrdeći da nisu imali nijedan slučaj silovanih žena. Ali, kako primećuje Elzeser, propaganda o strahotama bila je nov podstrek, pa Špigl iz dana u dan „otkriva“ masovne grobnice. I, opet nikom ništa.
Paljenje džamija
Moral novinara u regionu stavljen je pod znak pitanja i u martu 2004. godine. Dezinformacija u prištinskim medijima, u kojoj je zloupotrebljeno utapanje albanskih dečaka u Ibru, izazvala je pogrom Srba 14. marta. Novinari i urednici koji su objavili neistinu da su dečaci stradali krivicom Srba prošli su samo opomenom. A upravo ta vest bila je inicijalna kapisla za trodnevno proterivanje Srba, paljenje njihovih kuća, crkava, rušenje grobalja… I „odgovor“ u užoj Srbiji – mirne proteste koji su se završili paljenjem džamija u Beogradu i Nišu. Slike spaljenih džamija obišle su svet i bacile u senku kolone srpskih izbeglica, nekoliko mrtvih i više ranjenih ljudi, plamen koji je „progutao“ stari deo Prizrena, crkve u Vučitrnu, Prištini, Uroševcu…
I opet se vraćamo na pitanje profesionalnosti i morala, o kome je govorio Bruno Vekarić. Ali, i na pitanje da li će i strani novinari da odgovaraju zbog svog načina izveštavanja.
Ljiljana Staletović
